forumohalu.org « IZGUBLJENO ZNANJE « Zapadna Duhovnost « Pravoslavlje « Sekte, njihovna pogubna učenja i kako ih prepoznati
 Str: 1 ... 3 4 5 [6] 7 8 9 ... 19   Dolje
  Ispis  
Autor Tema: Sekte, njihovna pogubna učenja i kako ih prepoznati  (Posjeta: 24182 puta)
0 Članova i 1 Gost pregledava ovu temu.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #100 na: Kolovoz 04, 2011, 10:22:36 »

 

                                                                        POSTOJI LI MAGIJA?

Da li magija postoji? "Tajne" su u novembru 1994. izdale specijalni broj posvećen "magiji i proricanju". Tu su se mogla naći najrazličitija svedočanstva o magijskim delovanjima, počev od vlaške magije koja je neka vrsta "našeg" vudua. Baba vračara je, na primer, magijom ubila mladog Stojana Srbulovića, udarajući britvom po vodi iz koje je tekla krv. Petrija Ilić iz Ždrela je bila hajdučica i vračara, koja je hajdučkim neprijateljima nabacivala smrt bajanjem. Baba Milja gledajući u beleg od odela ili kućnog praga dreši muškarce i žene koji su "vezani" vradžbinama. Janko Durović je vračao pomoću duhova "šojmana", a kad je izdahnuo njegov sat je prestao da radi. Milutin Perović sarađuje sa Ljiljanom Branković: što on vidi, to Ljiljana isceljuje - vile su ga srele u detinjstvu, i proglasila za "vilosa", koji "vidi više i dalje od drugog sveta". (Članak o "vlaškoj magiji" pisao je Nikodije Spasić, koji je povremeno sarađivao i u nekim crkvenim listovima; izgleda da on Pravoslavlje ne razlikuje od vradžbina i gatanja!).

U istom broju objavljen je tekst Draga Paripovića o "ceremonijalnoj magiji", čiji je cilj "neposredno iskustvo božanstva" (postajanja bogom), mada se mogu izrađivati i talismani. U članku o ljubavnoj magiji, "Tajne" su ponudile obrednu formulu koju devojka izgovara drmajući voćku u cvetu, da bi bila voljena: "Ja tresem šljivu, šljiva trese zemlju, zemlja trese devedeset devet đavola. Devet da dođe, a devedeset nek ostanu; i da povedu vola sa šest roga, pa da idu kod dragog, da ga dovedu kod mene, da mu se prevrne pamet na rog, te da nema mira da stane, ni da spava, ni da se odmori". Preporučuje se gledanje osobe koja se želi kroz šuplji predmet: počev od prstena mrtvog čoveka, preko šupljeg kolača probušenog nogom mačeta koje još nije progledalo, do šupljeg kolača umešenog od samrtniče sveće, devet zrna kukolja i devet zrna ljulja... Kafa, u koju su urezana dva srca, od goluba i golubice, uz karanfil, sipa se u šolju kroz mrtvačev prsten, da bi žrtva zauvek bila zaljubljena u ženu koja tu kafu kuva...

U istom broju reklamiran je i Ljubomir Todorović, koji skida magiju i prokletstvo, i koga Stojanka Ćurković, njegov "pacijent" (uz nekolicinu drugih), naziva "svojim spasiteljem". Orijentalni mag Selim Ljuljanović govori o talismanima kao energetskim baterijama.

Dragan Puač navodi subjektivne osećaje i objektivne fenomene koji ukazuju na to da je neko pod dejstvom magije: "teskoba i nelagodnost pri udaljavanju sa nekog mesta; snovi sa težinom na grudima; osećaj straha i depresije; nervna i fizička iscrpljenost; slom živaca; preforsirano samozadovoljavanje; pojava tragova na telu (modrica, ogrebotina i tome slično); miris raspadnutog mesa tamo gde ga nema; smrad fekalija i kanalizacije; tragovi sluzi po stanu; otisci na snegu i u pesku koji nigde ne vode; zvuk zvona koji se ne da objasniti, kao i nagla pojava vetra niotkuda".

Kako izgleda vudu-napad? Skuplja se dlaka, odeća ili delovi odeće osobe kojoj se želi naneti zlo, da bi se s njom stupilo u magnetni dodir. Zatim se žrtvuje životinja koja predstavlja osobu kojoj se želi nauditi. Pomoću predmeta uzetih od žrtve, na istu se prenose bolovi sve dok ova ne umre... Puač kao zaštitu od crne predlaže "belu magiju", pa čak i meditacije o, kako on kaže, "Isusu Hristosu", koji je, naravno, predstavljen u "kabalističkoj" perspektivi...

Da li magija zaista postoji? Čijom silom magovi, vračari i čarobnjaci deluju? Kako Crkva štiti svoju decu od sila zla? Pred čitaocem je poglavlje koje daje pravoslavni odgovor na pitanje magije. Pre svega, tu je obimni i uputni tekst ruskog arhimandrita Leonida Kavelina, zatim primeri iz Života Svetih, beseda Svetog Jovana Zlatoustog protiv lečenja vradžbinama, članak Vladislava Tiščenka o čudima baba Vange i ispovest jednog pravoslavnog Srbina koji je, pre nego što je prišao Crkvi, imao posla sa vračarom...

Osnovni stav Pravoslavne Crkve jeste: magija postoji. Sile ozlobljene ljudske volje udružene sa demonskom silom mogu činiti zlo drugom čoveku, pod uslovom da taj čovek nije zaštićen blagodaću Božijom. Magija nema nikakvog dejstva na one koji poste, mole se, pričešćuju Telom i Krvlju Gospoda Isusa Hrista, redovno se kaju i ispovedaju kod sveštenika za svoja sagrešenja, koji vode častan i čestiti hrišćanski život. Svepobedni Bogočovek je njihova zaštita: sile demonske im ne mogu nauditi...

I još nešto, nešto što zauvek treba zapamtiti: nema "bele" i "crne" magije. Svaka magija je zlotvorna. Da ne bismo govorili bez argumenata, evo šta o najpoznatijim magovima sveta, plemenskim šamanima Azije, veli Mirčea Elijade u svojoj studiji "Šamanizam", opisujući obred posvećenja za maga u sibirskom plemenu Jakuta: "Nakon što ga duhovi kizaberuk stari šaman vodi svog učenika na jednu padinu ili u neku ravnicu, oblači mu šamansku odeću, daje bubanj i palicu i sa njegove desne strane stavlja devet nevinih mladića, a sa leve devet devica. Potom, obukav svoju odeću, prolazi iza kandidata za maga i izgovara određene formule koje ovaj ponavlja. Najpre zahteva da se odrekne Boga i svega što mu je drago, i da obeća da će čitav život svoj posvetiti đavolu, a ovaj će mu zauzvrat ispuniti sve želje" (podvlačenje naše - prim. prir.) Potom učitelj - šaman pokazuje mesta na kojima prebiva zli duh...

Mislimo da je ovo što smo rekli sasvim dovoljno da se shvati da je suština svake magije - služenje đavolu.


 

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #101 na: Kolovoz 04, 2011, 10:29:28 »

                                                                      Arhimandrit Leonid (Kavelin)

                                     VRADžBINE, GATANjE, MAGIJA I SREDSTVA PRAVOSLAVNE ZAŠTITE[1]

                                                         Neprijateljska dejstva zlih duhova protiv čoveka

 

Obucite se u sveoružje Božije

da biste se mogli održati

protiv lukavstva đavolskoga...

Stojte, dakle, opasavši bedra svoja

istinom i obukavši se

u oklop pravde i obuvši noge

u pripravnost za evanđelje mira;

a iznad svega uzmite štit vere,

o koji ćete moći pogasiti

sve ognjene strele nečastivoga,

i kacigu spasenja uzmite,

i mač duha koji je reč Božija.
(Ef. 6; 11; 14-17)

Nije dovoljno da se kaže da je zlo odsustvo dobra, jer su zlo i dobro dve krajnosti i izmeću njih nema sredine. Ko ide putem dobra, taj se mora stalno oblačiti u sveoružije Božije, uzimati krst - znamenje vernih, strah za zle duhove, pa he tada u potpunosti biti vojnik Hristov i dostići će punotu Njegovog obećanja: " Tamo gde sam ja, tamo i sluga moj neka bude". Ko kroči po nauci ovoga sveta, po volji kneza vlasti vazdušnih, taj je sin protivljenja, rob đavola, i sasvim ispravno nasleđuje oganj večni, pripremljen njemu i angelima njegovim.

Sud o tim krajnostima jasno izražavaju reči Spasitelja: "Ko nije sa mnom, taj je protiv Mene", i time je rečeno sve što je potrebno. Slično kao što su se nekada egipatski čarobnjaci tri puta nadmetali sa Mojsijem i Aronom, naoružanim silom božanskih čuda, suprotstavljajući im vidljiva znamenja demonskih sila (iako između čuda božanskih poslanika i čarobnjačkih radnji postoji značajna razlika), tako ni sada sile neprijatelja ljudskog roda ne prestaju da tvore znamenja njegovim imenom i vlašću, kako bi zaveli slabe i sujeverne i potpomogli sve one koji čine zlo svojoj sabraći, iako je životvorni krst, slično Mojsejevom žezlu, obdaren nepobedivom silom da potpuno poništi sva lukavstva i prelesti đavola i slugu njegovih protiv hrišćana, ali: "Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere" (1. Petr. 5, Cool.

Dok dobri angeli čuvaju čoveka od zla i potpomažu njegovom dobru, fizičkom i moralnom, zli dusi nastoje da naškode i stvarno škode čoveku, uzrokujući njegovo moralno i fizičko zlo. U tome se sastoji njihovo neprijateljsko dejstvo protiv čoveka.

Razradimo dve misli: a) misao o mogućnosti takvog delovanja zlih duhova protiv čoveka, b) misao da oni zaista traže našu propast.

a) Misao da otpali zli duhovi mogu naškoditi čoveku ne sadrži u sebi nikakvu protivurečnost. Budemo li razmatrali svojstva i stanje zlih duhova, ako obratimo pažnju na čovekovu prirodu, a takođe i na savršenstva Božija i Njegovu vladavinu svetom, otkrićemo da su zlonamerna dejstva protiv čoveka moguća. Zli angeli su i nakon svoga pada sačuvali mogućnosti i snage svoje prirode, izmenili su samo njihove osobine i načine, usled čega ne mogu ispravno delovati pomoću njih. Prema tome, oni i nakon svog pada mogu delovati na čoveka kao na biće koje im je slično po svojoj duhovnoj prirodi, ali sada slabije od njih. Po svom moralnom stanju, otpali duhovi su stekli neodoljivu sklonost ka zlu i zato su uvek spremni da čine svako moguće zlo. Sa te strane njihova neprijateljska dejstva protiv čoveka čine se još verovatnijim. Obratimo li pažnju na čoveka, otkrićemo da su i sa te strane moguća zlonamerna dejstva zlih duhova (protiv njega). Ako na čoveka deluju fizičke sile prirode i ako se njegova duša nalazi pod uticajem prirodnih stihija, šta to onda u čoveku sprečava delovanje zlih duhova? Po svojim fizičkim snagama on je slabiji od zlih duhova, pa prema tome može podleći njihovom uticaju. Po svom moralnom stanju, sposoban je da spolja prima uplive zla. Najzad, neprijateljska dejstva zlih duhova na čoveka ne sadrže ništa što ne bi bilo u skladu sa savršenstvima Božijim, ni sa Njegovim vladanjem svetom. Bog, koji po Svojoj premudrosti i svetosti ne želi da naruši slobodu razumnih bića, dopušta neprijateljsko delovanje zlih duhova protiv čoveka; uostalom, On ih ograničava usled Svoje dobrote prema čoveku ili pak samo zlo pretvara u čovekovo dobro i na taj način dostiže cilj vladavine svetom. Čovek, koji je sa svih strana okružen neprijateljima, postaje oprezniji. Za pobedu nad snažnijim i moćnijim neprijateljima može se nadati većoj i uzvišenijoj nagradi u večnosti.

b) Zli duhovi traže našu propast. Lišivši se svake mogućnosti da se poprave, pali duhovi, u dubini ogromnog očajanja, nalaze utehu u obmanjivanju ljudskog roda i u tome da ga povuku sa sobom u bezdan večne pogibelji. Apostol Petar to izražava veoma snažnim poređenjem govoreći da đavo kao lav ričući hodi i traži koga će da proždere. Proždrljiv i snažan, on neumorno vreba svoj plen i, koristeći njegovu lakomislenost, iznenada se ustremljuje da ga pogubi, čas podstičući ljude na moralno zlo i kako svedoči apostol Pavle iskušava ih neuzdržanjem, čas sprečavajući moralno dobro, što se vidi iz Spasiteljevih reči: seme je reč Božija, a koje je kraj puta to su oni koji slušaju, ali potom dolazi đavo i uzima reč iz srca njihovoga, da ne slušaju i da se ne spasu (Lk. 8,12). Čovekoubica od iskona, on sada još više plamti ognjem zlobe kada vidi da je njegovo prvo delo uništeno, a da je čovek opravdan i naoružan protiv njega.

Odakle i usled čega u njemu postoji ta neprijateljska mržnja prema čoveku? Od njegove svirepe zavisti i zlobe. Zavidan čovek isto tako teži da razruši sreću drugih. Pali, odbačeni duh, čiji se čitava priroda pretvorila u ogorčenu mržnju prema dobru, ne može više ništa niti da zamisli, niti da želi, niti da čini, osim zla. On živi isključivo za zlobu, proždire se nepodnošljivom zavišću i pakleno se raduje jedino ako uspe da raširi zlo, ako uspe da i druge zbaci u svoj bezdan i ispuni ga žrtvama mučenja. Ta zloba je večna zloba i nije u stanju da se umiri. Ona je uvek neprijateljski raspoložena ne samo u odnosu na čoveka, nego i u odnosu na Samog Boga, nepresušna u svojim lukavim zamislima i neumorna u delanju - moćna zloba koju može uništiti jedino svemoguća sila Božija. Užarene strele te zlobe zadaju smrtonosne rane i teško onome koga on probode do dubine duše! Naša propast koju traži duh zla, nije samo telesna, privremena propast nego mnogo više duševna i večna. Paklena mudrost zna da je naše telo truležno, a naša duša besmrtna i zato ne lovi telo nego dušu. U tom cilju, međutim, koristi način koji će uništiti i telo: ona se trudi da zavede telesna čula svim lepotama ovog sveta, da ga opije raskošnim zadovoljstvima kako bi čovek za tu uslugu platio svojom dušom. On poznaje slabost naše prirode, našu sklonost čulnim zadovoljstvma, našu privezanost za svet i strast koja caruje u nama, tako da svojom zlonamernošću deluje prevashodno na tu slabu stranu. Mi možda o tome i ne razmišljamo, ne primećujemo njegovo podmuklo dejstvo: možda smatramo sebe srećnima kada stičemo bogatstvo i opijamo svoje strasti, kada se prepuštamo bezbrižnom samopouzdanju i gordoj nadmenosti. U tome je verovatno naša propast: neprijatelj ovde počinje da vlada nad nama i stavlja nam svoje okove koje više nismo u mogućnosti da raskinemo.

Sv. Pismo svedoči da nam "zli duhovi nanose moralno zlo". Tako se u Starom zavetu prvih greh naših praroditelja pripisuje đavolskom iskušenju. Tako je đavo nagovorio Davida na slavoljubivu nameru da bez potrebe prebrojava narod: "Usta sotona na Izrailja i navrati Davida da izbroji Izrailja (1. Dnev. 21, 1). U Novom zavetu Sam Isus Hristos, pobedilac đavola i razrušitelj njegovog carstva, dopustio mu je da Ga iskušava kako bi nam pokazao primer i mogućnost da ga pobedimo (v. Mt. 6, 111). Tako je Juda Iskariotski po đavolskom nagovoru izdao svog Učitelja i Gospoda. Tako je đavo nagovorio Ananiju i Sapfiru da utaje deo novca od prodatog imanja i slažu apostole. Kod evanđeliste Luke jasno se pokazuje đavolsko neprijateljstvo i zlonamernost protiv čoveka: "Simone, Simone, evo vas zaiska satana da vas vije kao pšenicu (Lk. 22, 31). Apostol Pavle predlaže Hrišćanima sredstva kojima će pobediti duhove zlobe i samim tim pokazuje njihovo neprijateljsko delovanje na nas, njihovo lukavstvo i podmuklost (v. Ef. 6, 1118; 26). To potvrđuje i apostol Jakov (4, 7): "Pokorite se, dakle, Bogu a usprotivite se đavolu i pobeći će od vas". Takođe i apostol Jovan: "Znamo da svaki rođeni od Boga ne greši, nego koji je rođen od Boga čuva sebi i nečastivi ga ne dotiče" (1. Jn. 5;18). Sve što sprečava poznanje, delatnost i napredak hrišćanske vere takođe pripada đavolu. Ap. Pavle piše Solunjanima: Zato htedosmo doći k vama... i spreči nas satana (1. Sol. 2,18). Uostalom, njemu ne treba pripisivati sva manja kretanja našeg srca i smatrati da nas i protiv naše volje zanosi i privlači ka svakom poroku, jer Sv. Pismo nalazi i druge uzroke greha, one najčešće, kao što na primer svakoga iskušava sopstvena želja koja ga mami i vara (Jk. 1, 18), a tako kaže i apostol Pavle: "Vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega i porobljava me zakonom greha koji je u udima mojim" (Rim. 7, 23).

 

1. Istina fizičkog zla, koje čoveku nanose zlid uhovi, posvedočena je Svetim Pismom.

 

Što se tiče fizičkog zla koje čoveku nanose zli duhovi, u to ne može biti nikakve sumnje. Tako u vreme Isusa Hrista evanđelska istorija pripoveda o mnogim i očiglednim primerima uticaja zlih duhova na čovekovo telo: "I otide glas o Njemu po svoj Siriji i privedoše Mu sve bolesnike, raznim bolestima i mukama obuzete, i besomučne, i mesečare, i oduzete, i isceli ih" (Mt. 4, 24). "A kada bi veče, dovedoše k njemu besomučnih mnogo, i izgna duhove rečju, i sve bolesnike isceli (Mt. 8,16). Isus Hristos je više puta iscelio đavoimane i besomučne. Tako kaže evanđelista Matej: "Tad mu dovedoše besomučnog koji beše slep i nem; i isceli ga tako da slepi i nemi progleda i progovori" (Mt. 12, 22), kao i "Zapreti mu Isus i demon iziđe iz njega, i ozdravi momče od onoga časa" (Mt. 17, 18). Slično i kod evanđeliste Luke Isus Hristos, sedamdesetorici koji su se vratili i sa radošću Ga obaveštavaju da im se demoni pokoravaju u Njegovo ime, kaže: "Videh satanu gde s neba pade kao munja. Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vražiju i ništa vam neće nauditi, ali se tome ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima" (Lk. 10,1720). Takvi primeri i slična isceljenja i pouke Isusa Hrista ne mogu se tumačiti kao zastarele predrasude Jevreja kojima se navodno Isus prilagodio, niti se mogu tumačiti u smislu psihičkog ozdravljenja, kako to objašnjavaju neki od modernih racionalista, nego se moraju shvatiti u neposrednom i doslovnom smislu. Osim toga, među različitim darovima kojima je Spasitelj obdario Svoje učenike radi uspešne propovedi, dar isterivanja duhova jasno se razlikuje od drugih darova, kako pri njihovom pojedinačnom davanju: "Bolesne isceljujte, gubave čistite, mrtve dižite, demone izgonite" (Mt. 16, 17-18).

Kako bismo sve to shvatili u neposrednom, a ne u nekom drugom smislu, navodi nas:

a) sam način pripovedanja. U njemu se susreću i takve okolnosti i takve pojedinosti koje nikako ne dozvoljavaju da se ovde pretpostavi neki drugi, a ne bukvalni smisao, npr. besomučni se jasno razlikuju od svih drugih bolesnika, isto kao što se i isceljenje drugih bolesti jasno razlikuje od izgona zlih duhova iz nesrećnika koji su podlegli njihovom uticaju. Isus Hristos razgovara sa zlim duhom, zli duhovi ulaze u svinje i utapaju ih u jezeru.

b) cilj pripovedanja: sastoji se u tome da pokaže božansko dostojanstvo i moć Isusa Hrista, (da se pokaže) da je

On vrhovni Vladika carstva duhova i razrušitelj mračnog carstva đavolovog.

v) shvatanje naroda, fariseja i apostola, jer su svi oni u svim sličnim slučajevima priznavali kako neprijateljsko delovanje zlih duhova u ljudskim telima, tako i to da su ta delovanja silom Isusa Hrista bila uništena.

g) pre sveta, dostojanstvo lika Isusa Hrista, nebeskog Učitelja istine i strogog razobličitelja laži i zabluda za Koga se bez otvorenog vređanja Njegovog ličnog dostojanstva ne može ni pomisliti da je On Svoje nebesko učenje prilagodio pogrešnim shvatanjima jevrejskog naroda i na taj način utvrdio ljude u zabludi. Pri tom je Isus Hristos o tom predmetu slobodno govorio ne samo javno pred Judejima, nego i kada bi bio nasamo sa Svojim učenicima, tako da ne treba ni najmanje sumnjati u Njega i po uobičajenim ljudskim shvatanjima nema ni najmanjeg povoda za prilagođavanje.

 

2. I posle Hristovog vremena nalazimo isto tako nesumnjiva svedočanstva o sličnim uticajima zlih duhova na ljudska tela.

 

Tako u Delima apostolskim čitamo kako je apostol Petar isterivao demone: "A sticaše se i mnoštvo naroda iz okolnih gradova u Jerusalim donoseći bolesne i od nečistih duhova mučene i svi se isceljivahu" (Dela ap. 5, 16), kao i apostol Filip: "Tako da su ubruse znojave od tela njegova ili pojaseve nosili na bolesnike i oni se isceljivahu od bolesti, i zli duhovi izlažahu iz njih" (Dela ap. 19, 12).

Ostaje da razmotrimo još jedno pitanje: kako zli duhovi mogu ući u čoveka?

To ne treba da nas čudi, jer je to, naprotiv, sasvim normalno, s obzirom da duh, po svojoj prirodi, svuda može da prodre. I mi sami činimo nešto slično kada se svojim mislima prenosimo u nevidljivi svet, proničemo u duše drugih ljudi, u njihove namere i želje. Mi, međutim, ne možemo drugačije delovati na druge osim posredstvom čulnih utisaka. Duh, međutim, ima tu sposobnost da na čovekovu dušu deluje i bez posredstva čula, da deluje direktno na njegove misli, raspoloženja i namere. Otuda proističu najrazličitiji dobri i loši uticaji, misli koje nam se iznenada pojavljuju, bez ikakvog spoljašnjeg povoda. Ako dobri duh, naš angeo - čuvar, ponekad u tajnosti govori našoj savesti, upozorava nas na opasnost i udaljuje od propasti, zli duh takođe koristi svoje uticaje, obraćajući se našem umu i volji. Ne dešava li nam se ponekad da osetimo da nas neki zavodljivi glas podstiče na zlo delo, da nas neka tajanstvena sila privlači ka grehu? Zar se ponekad u našem umu, potpuno neočekivano i protivno našoj volji, ne pojavljuju grešne pomisli, čak i u vreme molitve? U svakom slučaju od nas zavisi hoćemo li se suprotstaviti ovim podmuklim nagovorima duha zlobe ili ćemo poslušati glas " Angela mira, vernoga vođe, čuvara duša i tela naših".

Hrišćanska apostolska Crkva je evanđelske povesti o besomučnima poimala u doslovnom smislu i verovala u delovanje zlih duhova na čovekovo telo. To nepobitno dokazuju poseban čin zaklinjanja i osobita služba egzorcista koji su postojali od najranijih hrišćanskih vremena, a na sličan način te povesti tumače i Oci Crkve.

Može li se, međutim, prihvatiti da zli duhovi opšte sa svetom posredstvom magova, čarobnjaka, opsenara, alhemičara, vračara (ljudi raznih naziva, koji su svesno ili nesvesno sklopili savez sa đavolom), koji od njega dobijaju moć ili veštinu da izazivaju neobične pojave koje se ne mogu objasniti poznatim zakonima prirode? Takvo opštenje zlih duhova sa svetom nikako se ne može poreći. Kao prvo, ono ne protivureči ni Božijoj vladavini svetom niti osobinama zlih duhova, jer iako čovek njima ne može raspolagati po sopstvenoj volji, oni sami su, po svojim zlim sklonostima, u najvećoj meri spremni da dobrovoljno prihvate na sebe svako pogubno delo. Kao drugo, to ne protivureči čovekovoj prirodi, jer on, kao slobodan duh, može sklopiti savez sa đavolom u pravom smislu te reči, a ne samo da mu može pribeći ili tražiti od njega pomoć zbog svog dubokog razvrata ili neznanja.

Starozavetna istorija pokazuje nam nekoliko primera gde su čarobnjaci svojim vračanjem naneli štetu ljudima i posredstvom vračanja izazivali neobične pojave (2. Mojs. 7,1012). U Evanđelju, Delima apostolskim i žitijima svetih opisano je mnoštvo slučajeva nasilja zlih duhova, dok je Simon mag predstavnik onih ljudi koji posredstvom demona čine različite pakosti bližnjima.

Veština ili moć da se izazivaju neobične pojave koje se ne mogu objasniti zakonima prirode odvajkada su nazivali čarobnjaštvom ili crnom magijom, a ljude, koji su se posvetili tom nečastivom delu - čarobnjacima ili magovima. Kod nas se ono naziva čarobnjaštvom, opsenarstvom, vračarstvom, bajanjem, a oni koji se time bave - čarobnjacima, opsenarima, vešcima, vračarima.

Naša pravoslavna grčko - Ruska Crkva, koja je putem prejemstva (nasleđivanja) dobila svoja pravila i ustave od apostolske Crkve, zajedno sa njom predaje i učenje o neprijateljskom uticaju zlih duhova na ljudsku prirodu. To se neosporno dokazuje činom zaklinjanja koji je došao do nas, a sastoji se od posebnog molitvenog posredovanja koje se u crkvi čita nad ljudima koje muče i napadaju zli duhovi. Zato narod, koji se izražava na svojevrstan način, naziva taj čin "očitavanjem". Oni koji to žele mogu ga pročitati u Trebniku, gde se nalazi pod nazivom "Molitveno posledovanje za napadnute nečistim duhovima". Osim kanona Gospodu našem Isusu Hristu, Presvetoj Bogorodici, besplotnim silama, apostolima i svima svetima, veliki deo tog molitvenog posledovanja sastoji se od molitvi zaklinjanja dvojice otaca Crkve: Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog. Te molitve ističu se svojim snažnim, energičnim izrazima, blistaju svetlošću najvišeg bogopoznanja, zagrevaju toplinom uzvišeno - molitvenog osećanja!

Tamo ćete naći i posebnu "Molitvu za kuću koju uznemiravaju zli dusi". Nije li to očigledan dokaz postojanja tih napada? Čedoljubiva Crkva, susrevši se sa slučajevima te vrste i znajući da je svedarežljivi Bog, po Svojoj dobroti, dao čoveku lekove i utehu u svim žalostima i bolestima, među kojima je za ljude nesumnjivo najpouzdanija i najmoćnija molitva, ponudila ju je verujućima da se njenim posredstvom "izbave lukavstva đavolskog", silom zasluga raspetog Bogočoveka.

Navedimo nekoliko primera za to iz jednog poglavlja Nomokanona (zakonik u kome se, kao što je poznato, nalaze izložena pravila svetih Apostola, Vasilija Velikog i svetih Sabora), koje je po svom sadržaju nazvano "Poglavlje o vračanju" da bi se pokazalo kako ga shvata i prepoznaje sveta Crkva. Ovde ćete pronaći strele Crkve, upravljene protiv tog bogohulnog dela i svih njegovih izroda, kao i odgovarajuće kazne, u skladu sa stepenom krivice. Kao prvo, razmotrimo razliku koju Crkva pravi između vračanja, predskazivanja i čarobnjaštva.

 

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #102 na: Kolovoz 04, 2011, 10:54:41 »

O vračanju

"Vračari su oni koji mogu čak i Davidove psalme pevati, mučenička imena, pa i samu Presvetu Bogorodicu pominjati i tako pomoću demona izvoditi vradžbine. U vradžbinama se prizivaju zlonamerni demoni i zato se baje oko grobova, ove vradžbine izazivaju paralizovanje udova, rđav život ili bolest tokom čitavog života, zbog čega se izvode nad grobom, mestom ridanja i plača (22. Nikejsko pravilo). Čarobnjak i vrač su jedno isto (v. Ps. 58). Vračanje služi da bi se bajanjem i prizivanjem demona izvršilo neko delo na štetu drugih: da im se parališu udovi, produži bolesti, da leže čitavog života ili nešto tome slično (v. 5. Mojs. 18, 10).

Sv. Vasilije Veliki one koji se bave vradžbinama naziva idoloslužiteljima i svrstava ih u istu kategoriju sa ubicama. Kod Mateja (1,40) se čarobnjacima i bajačima nazivaju oni "koji prizivaju demone i vrše neka bajanja i od njih traže pomoć i koji vračanjem demone priklanjaju svojim željama, i svezuju zveri i gmizavce, da im ne bi naškodile ako bi ih negde susreli."

 
O predskazivanju

Predskazivačima se nazivaju oni, koji su se demonima pokorili i njima poučeni pokušavaju kroz neka znamenja da pokažu kako znaju buduće događaje.

 
O čarobnjaštvu

 
"Čarobnjaci ("beli magovi", nap. prir.) su oni koji mogu i blagonaklone duhove prizivati radi činjenja nekih dobrih dela; svi su oni gnusne ubice i varalice po sopstvenoj volji".

Pre nego što pristupimo razmatranju kazni koje crkva određuje za ove grehove, kao dokaz njihove veličine pred Bogom navedimo jedan slučaj iz žitija sv. Andreja, Hrista radi jurodivog:

"Blaženi sv. Andrej, Hrista radi jurodivi, pitao je demona: Otkuda ti znaš da predskažeš nešto?" Odgovarajući, demon reče: Otac naš je od ognja i, sedeći u paklu i vračajući, sve nas poučava, jer mi po svojoj prirodi baš ništa ne znamo. Blaženi kaže: Kojim se sagrešenjima najviše naslađuje vaša priroda? Demon na to odgovori: Idolosluženjem i čarobnjaštvom, vračanjem i pripremanjem otrovnih napitaka, a osobito ubistvima, zlopamćenjem, sodomijom i preljubom. Prepodobni reče: Ako se neko odrekne vaših strasti i pokajanjem pristupi Gospodu, kako vi postupate? Na to će demon: Zar ti ne znaš? Ogorčeni smo i gnevimo se na njega; ipak se nadamo da će se ponovo potčiniti našoj volji. Mnogi su nas odbacili pokajanjem, ali su se opet vratili i mi smo ih zadobili. Kada to ču prepodobni, dunu na njega i više se nije pojavljivao".

Evo i kazni koja propisuje Crkva za krivce u bezakonju toliko dragom ocu svakog zla i nesreće - đavolu.

a) Vračar, čarobnjak ili predskazivač odlučuje se od sv. pričešća tokom 20 godina, po 65. i 72. pravilu sv. Vasilija Velikog. Sveštenik, pak, koji je pao u taj greh, raščinjava se i odlučuje, tj. potpuno se lišava pričešća i čina.

b) Ako neko odlazi čarobnjacima i onima koji gataju ili tumače zvezde ili salivaju vosak, da se sa mužem ili ženom ne bi sastajali ili da bi doznali što im je nepoznato pa da im zato čarobnjak salije vosak ili olovo, neka se ne pričešćuje šest godina po 61. pravilu Trulskog sabora i 80. pravilu Vasilija Velikog, a sveštenik koji to čini da se svrgne.

v) Oni koji vračaju sa Cigankama ili dovode čarobnjaka u svoj dom, i sa njim gataju tamo gde je bolesnik ili nešto drugo da se ne pričešćuju 5 godina, po 24. pravilu Ankirskog sabora; 61. pravilo 6. Vaseljenskog tj. Trulskog (sabora) takvima zabranjuje (pričešćivanje) 6 godina; a sveštenika odlučuje.

g) Tako i oni, koji vračaju ječmom i bobom da se ne pričešćuju 6 godina po 40. stavu 1. poglavlja Matejevog.

d) Isto tako i oni koji nose amajlije protiv otrova ili nešto slično vezuju svojoj deci ili polažu na stoku "radi uroka" da se ne pričešćuju 6 godina po 61. pravilu Trulskog sabora.

e) A onome ko priziva čarobnjake da baci čini na pakost drugom čovsku, zabranjuje se da se pričesti koliko i onaj ko je namerno ubio, tj. 20 godina, po 56. i 72. pravilu Vasilija Velikog, koji kaže: Ko prizna da je bacao čini ili spremao otrovne napitke, neka se kaje koliko i ubica i u nastavku ih naziva idoloslužiteljima.

ž) Matej (1, 40) kaže sledeće: "Nerazumni su svi oni koji radi poruge za sobom vode medvede i druge zveri a na štetu neukih, ili gataju po oblacima, ili daju amajlije ili veruju u sreću i sudbinu, veruju da su se ovi rodili na srećan a oni na nesrećan dan, gataju po mestu rođenja, koji amulete ili talismane nose na glavi ili oko vrata da bi oterali bolesti ili uroke; ili oni koji nose zmiju u nedrima, ili preko očiju i usana prevlače zmijskim kožicama misleći da će od toga ozdraviti,ili na Veliki četvrtak svojoj deci kroz nos provlače alke, ili zapise sa Davidovim psalmima i mučeničkim imenima nose oko vrata, ili u sećanje pa stradanja Hristova na Veliki petak svezuju čvoriće na brojanicama po broju Evanđelja ili zapise i papire sa molitvama bolesnih nose, ili pozivaju blagonaklone demone radi pomoći i njihovog ozdravljenja, ili veruju onima koji imaju duha pogađačkog, koji su od demona naučili da predskazuju budućnost, ili veruju bobu, ili nekim drugim vradžbinama prizivaju mrtve ili gataju zbog neke druge slabosti i nemira ili nešto drugo prihvataju što od ovih bezakonika dolazi: 6 godina da imaju zabranu, tj. 6 godina da se ne pričešćuju; sveštenik da bude odlučen, što i dolikuje, tj. biva po svakoj pravdi, jer sve ovo pomoću demona čine i izvršavaju".

z) Matej govori (3, 5) o vernima koji su sledili jelinske običaje plesanjem uz bubnjeve, i na ulice izlazili, i koji rusalkama (vilama, nap. prir.) ili ptičjem glasu veruju, ili mladom mesecu ili gatanju po susretu ili vatre pale na ulicama kao što su nekada činili Jelini, a sada vidimo da tako čine čeda hrišćanska uoči praznika po nekom drevnom običaju, dok neki čine prizivanja na dan Vaznesenja da bi po njima doznali svoju sreću ili se muškarci oblače u žensku odeću, a žene u mušku; ili nose obrazine (maske) kao što je rđav običaj u latinskim zemljama, prave sebi drugačija lica i time se mnogo puta samom činu crkvenom izruguju. Neka stoga među onima koji to namerno čine sveštenik bude udaljen, a običan narod odlučen. Takođe i 66. pravilo 6. Vaseljenskog sabora zabranjuje vernima da odlaze i gledaju konjske trke, bilo na Pashu, bilo u neko drugo vreme. Vasilije Veliki u svom 70. pravilu trovače, idoloslužitelje i ubice osuđuje na dvadeset godina. Idoloslužitelji, kaže, koji se nisu od početka pokazivali niti bili nečasni, nego su posle krštenja činili vradžbine i gatke da se kaju tokom čitavog života...

Sam đavo, lišivši se razuma koji mu je Bog darovao, nerazboritošću i gordošću je i protiv svoje volje postao nerazuman i zbog toga sam po sebi ne zna šta treba činiti te gleda šta čini Bog radi našeg spasenja i otuda se uči kako da obmanjuje, pretvarajući se da čini nešto slično i postavlja zamke za našu pogibelj. Budući da ne voli Boga i da nije mogao sa Njim ratovati, ratuje protiv nas koji smo stvoreni po Njegovom liku misleći da se time osveti Bogu. On nas čini poslušnima svojoj volji, kao što kaže Zlatousti: "Video je kako Bog stvara Evu kao Adamovu pomoćnicu i čini je pomoćnicom u prestupu i neposlušanju. Bog dade zapovest da bi je Adam očuvao, da bi se sećao tolikih darova i bio zahvalan Darodavcu, a đavo tu zapovest učini uzrokom neposlušnosti i smrti: umesto proroka podiže lažne proroke, umesto apostola - lažne apostole, umesto zakona - bezakonje, umesto vrlina - zlobu, umesto zapovesti prestupe, umesto svake pravde - svaki greh, i umesto istinitih dogmi - mrske jeresi (Dobrotoljublje, tom 3, sr. 10/11, prep. Petar Damaskin).

Ograničiću se na ove izvode. Radoznali čitalac može pogledati Nomokanon, gde će videti koliko snažno Crkva ustaje protiv svake vrste sujeverja i predrasuda koje potiču iz iskrivljenog verovanja u gatanje i vradžbine, tj. verovanja koje nema za cilj da sačuva od njihovih loših uticaja, nego sa željom da se upotrebe na prividnu korist sebi ili na štetu bližnjeg. Ona nas materinskim glasom savetuje da se udaljimo od tih bezakonih poduhvata "jer sve to biva i izvršava se demonima, kaže sveti Zlatoust: "čak ako i ime Sv. Trojice izgovaraju, čak ako i svete budu prizivali, ako i znamenje krsno budu činili, od takvih treba bežati i kloniti ih se".

Car Rusije, Petar Prvi, koji je po obrazovanju daleko prevazilazio svoj vek i koji se po rečima jednog pisca "osvrnuo na prošlost i otrgao Rusiju od nje", znao je da razdvoji čista, hrišćanska verovanja od narodnog sujeverja i predrasuda. U "Ratnim članovima" koje je on izdao i čije je prvo poglavlje, sećajući se mudre izreke cara Solomona da je "početak mudrosti strah Gospodnji" posvetio rasuđivanju o strahu Božijem, čitamo sledeće:

Član 1. Mada svima i svakom hrišćaninu bez izuzetka sleduje da živi časno i hrišćanski umesto da sebe održava u licemernom strahu Božijem, vojnici i vojna lica moraju to sa još većom revnošću uvažavati i o tome se starati: kako je njima Bog odredio takav položaj u kome se mogu nadati da će, živeći u službi gospodara, biti izloženi najrazličitijim okolnostima i budući da svaki blagoslov, pobeda i dobrobit potiče jedino od svemogućeg Boga kao od istinskog Začetnika svakog dobra i pravednog Darovatelja pobede, treba se samo Njemu moliti i samo u Njega nadu polagati; o ovome se treba brinuti u svim delima i poduhvatima i uvek ga se pridržavati; toga radi najstrože se zabranjuje svako idolopoklonstvo, vračanje (crna magija) i na taj način neka se ništa od toga ni u logoru, niti na bilo kom drugom mestu ne dozvoli i ne toleriše. Ako se otkrije da je neko od vojnih lica idolopoklonik, crnomagijaš, da je pristalica sujevernih i bogohulnih gatanja, on da se, zbog takvog stanja stvari, baci u okove i bude proteran kroz prutove".

Član 2: Ko potkupi čarobnjaka ili ga nagovori da nekome drugome naškodi, neka i on sam bude kažnjen kao čarobnjak.

Tumačenje: kada neko nešto učini posredstvom drugih, smatra se kao da je to i sam počinio.

 

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #103 na: Kolovoz 04, 2011, 10:56:32 »

                                                                              O natprirodnoj magiji

 
Kada je car Konstantin Veliki konačno proglasio hrišćanstvo za najvažniju veru u čitavom carstvu, progon koji je objavljen drevnom neznaboštvu obuhvatio je i sve tajanstvene magijske obrede. Bez obzira na to, otpadnici nisu prestali da im pribegavaju. Među njima je bio i car Julijan (Apostata). Vaspitavan u početku po pravilima hrišćanske pobožnosti on se, po savetu sofiste Livanija, odvratio od nje i okrenuo poštovanju bogova i demona predano se interesujući za proricanje po letu ptica i za čarobnjaštvo. Poznata je kako je završio taj otpadnik: uz strašnu hulu ispustio je svoju bezbožnu dušu.

Srednji vek označava procvat magije i vradžbina, što je nepogrešivo svedočanstvo slabljenja istinite religije predaka na Zapadu - hrišćanstva prvih vekova, a usled udaljavanja Rimske crkve od jedinstva sa Istočnom Vaseljenskom Crkvom. Užasnuti istoričar ne može da prebroji žrtve postradale za magiju i zbog magije. Filosof mora oprezno rasuđivati o ovoj psihološkoj pojavi. Uopšteno govoreći, Srednji vek očekuju ponovna isleđivanja. U naše vreme prihvaćeno je da se on naziva "vremenom ljudskog varvarstva i neznanja" i na toj osnovi se bez razlike ismeva i odbacuje sve što mu je pripadalo, i vera i sujeverje. Na taj način se i magija našla među himeričnim naukama. Iz ovih nekoliko reči iskrsavaju mnoga pitanja, a kao prvo: ako je to himerična nauka, šta se onda dešava sa svedočanstvima svih drevnih pisaca o njoj, počev od Mojseja i proroka? Ako se, po mišljenju drugih, vradžbine natprirodne magije mogu objasniti spoljašnjim zakonima prirode, kako onda, uz njihovu pomoć, ponoviti prva tri Aronova čuda, što su učinili egipatski čarobnjaci? Najzad, kako objasniti vradžbine koje su u naše prosvećeno vreme videli g. Lep i lord Prido?

Vratimo se, međutim, srednjem veku: trebalo bi da kroz njega prikažem istoriju magije, ali su čitaoci "Majaka" ("Svetionika") upoznati sa tačnim osvrtom na to doba koji je ponudio g. Buraček u "Prvom prilogu za izdavanje "Majaka" ("Svetionika"). Da bismo se podsetili, navodim nekoliko redova: "Vidimo", kaže on, "da je među učenim ljudima u Srednjem veku bila neobično razvijena alhemija, astronomija, kabalistika, masonerija, crna magija, čarobnjaštvo i uopšte sve tajne i, dodajem, nečiste nauke budući da su kao osnova svih tih nauka služile nedozvoljene veštine opštenja sa duhovima; postojalo je nebrojeno mnoštvo čarobnjaka i čarobnica koje su povremeno palili, vešali i pogubljivali.

Među tim žrtvama bilo je najviše onih koje su oklevetali drugi i onih koji bi "priznavali" na osnovu mučenja; postojale su varalice i mađioničari koji su vešto obmanjivali ljude; postojali su i pravi nadrilekari koji su različitim napicima škodili ljudima, ali je među njima bilo i istinskih magova koji su, slično Kiprijanu, delovali demonskom silom" itd.

Priča g. Lena, činjenice, koje će biti navedene kasnije, dva čudna događaja i činjenice iznete u prilogu za izdavanje "Majaka" ("Svetionika"), pojedinosti o besomučnosti device Širovske (v. "Zanimljivosti" u toj istoj knjizi), dovoljno nas uveravaju da magija i sada postoji i da bi se takvi njeni predstavnici kao što je čuveni šeik Abdel-Kaderel Mugrebi mogli nadmetati u znanju sa svakim čarobnjakom iz vremena faraona. Tome se ne treba čuditi: njihov izvor znanja je isti - opštenje sa demonima. Postoje, međutim, mnogobrojni razlozi zbog kojih u naše vreme susrećemo manje ljudi koji posežu za tim opštenjem (to je bilo u XIX veku, ali ne i danas, nap. prir.).

Prvi i najvažniji je sveopšti trijumf imena Hristovog od Koga, kao što je poznato, drhte demoni, pa prema tome i njihova oruđa - čarobnjaci. Magija, kao zločinačko znanje, mora se i protiv svoje volje skrivati u mraku da ne bi podlegla zakonskoj kazni. Druge uzroke delimično sam izložio u mom prethodnom članku "O neprijateljskom dejstvu zlih duhova na fizičku i moralnu stranu čovekove prirode" (1844. t. 16. gl. 3, sr. 4), tj. da u naše vreme, osim magije, postoje i drugi načini opštenja sa demonima. Postoj još jedan, direktniji (uzrok), na koji se neposredno odnosi poslednji natpis ovog članka. Ti uzroci navode neke od pametnjakovića našeg doba da propovedaju kako su demoni - mit, a magija - himerična nauka. Ne bi bilo loše kada bi se oni potrudili da nas u to uvere činjenicama. Sada ćemo se osvrnuti na najvažnije ogranke magije: među njima, dva zaslužuju posebnu pažnju - gatanje i vračanje, kao najrasprostranjeniji i u drevnosti i u naše vreme.

 

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #104 na: Kolovoz 04, 2011, 10:59:06 »

1. Gatanje

 
Predskazivačima se nazivaju oni koji su se demonima pokorili i njima poučeni pokušavaju da kroz neka znamenja pokažu kako znaju buduće događaje.

(Nomokanon, "Kormilarija", 15)

Neznabošci su koristili mnogo načina da doznaju svoju sudbinu: alfitomantija - sudbina predskazana po ječmenom brašnu, aksinomantija - po sekiri, belomantija - po strelama, botanomantija - po biljkama, kapnomantija - po dimu, katoptromantija - po ogledalu, ceromantija - po voštanim figurama, kledonizam - po rečima ili govoru, kleidomantija - po ključevima, koscinomantija - po točkovima, hidromantija - po rečnoj vodi, pelagomantij a - po morskoj vodi, geomantija - po zemlji, dihnomantija - po svetiljkama, gastromantija - po posudama, ooskopija - posredstvom jaja, ekstispina - po utrobi žrtava, keravnoskopija - po gromu, hiromantija - po linijama na dlanu, metanoskopija - po linijama usana, kristalomantija - po kristalima i drugim prozračnim telima, aritmomantija - po brojevima, piromantija - po plamenu, molibdomantija - po rudama, nekromantija - prizivanje mrtvih, antropomantija - po ljudskim leševima, psiromantija - po snovima, ornitomantija - po letu ptica i njihovim kricima, alektriomantija - po petlovima, lecinomantij a - po ribnjacima, rabdomantija - po prutovima i palicama; razmatranje zvezda, planeta i oblaka - to je astrologija, itd. Obratimo pažnju na najvažnije:

 

a) Onieromantija ili oniromantija ili veština tumačenja snova je, po svoj prilici, jedan od najstarijih načina gatanja. Ono je čoveku moralo pasti na pamet pre nego ostali oblici (gatanja). Varvarski narodi i do danas pripisuju veliku važnost svojim snovima i često po njima određuju svoje postupke. Kod drevnih paganskih pisaca susrećemo mnoštvo svedočanstava o poverenju koje se u starini poklanjalo toj vrsti gatanja. Kod nas još uvek nije iskorenjeno verovanje u tumačenje snova: svake godine rasproda se veliki broj štampanih sanovnika i"večitih kalendara" što dokazuje da postoje ljudi koji im veruju.

b) Nekromantija ili veština prizivanja mrtvih posredstvom zaklinjanja (v. 1. Sam. 28; i Is. 19, 30) ili predskazivanje sudbine razmatranjem utrobe (posebno jetre) žrtve (Jez. 21, 26). U slučajevima kada se gatanje vrši nad ljudskim leševima naziva se antropomantija. Takvo gatanje dovodilo je,kao što smo ranije videli, do izuzetnih surovosti.

v) Astrologija - među svim granama gatanja ona, koja je imala najveći uspeh i koja je u svoje redove ubrojala najviše poklonika, nesumnjivo je bila astrologija ili veština proricanja budućnosti iz razmatranja i ispitivanja zvezda. Poznata još najstarijim narodima, astrologija je, preživevši čitave vekove,došla i do našeg vremena, ne izgubivši značaj koji su joj pridavali u starini. Tokom 16. veka ona je još uvek cvetala, naročito u Evropi. Diklo priča vrlo karakterističnu anegdotu koja pokazuje kakvu je ulogu astrologija čak i u 15. veku igrala u Francuskoj: jedan astrolog predskazao je smrt žene koju je strastveno voleo Luj XI; predskazanje se i obistinilo. Kralj je zatim pozvao astrologa: "Kako ti, izgleda sve znaš", upitao je, "kaži mi,kada ćeš ti umreti?" Podozrevajući da mu je kralj pripremio zamku, dovitljivi astrolog je odgovorio: "Tri dana pre vašeg veličanstva!" Strah i sujeverje zamenili su u kraljevoj duši želju za osvetom; verujući da je voljom sudbine njegov život tesno povezan sa životom hrabrog i dosetljivog predskazivača, Luj ga je okružio najnežnijom očinskom pažnjom.

g) Metonoskopija ili veština gatanja pomoću razmatranja linija na čelu; za najvažnije smatraju se tri i predskazanja se razlikuju zavisno od njihove dubine, dužine rasprostiranja i uzajamnog presecanja.

d) Hiromantija ili gatanje po linijama dlana. Oksepštirp, razmišljajući o hiromantiji, dokazuje njeno drevno poreklo pozivajući se na Knjigu o Jovu gde se kaže: "U ruci svakog čoveka zapečaćeno je da bi svaki čovek spoznao svoju nemoć"(37; 7) (u Daničićevom prevodu: Zapečaćava ruku svakom čoveku,da pozna sve poslenike svoje) (prevod koji navodi arhim. Leonid odgovara tekstu u Septuaginti, prim. prev.). Naravno, znaci dlana govore o jedinitosti i posebnosti svakog ljudskog bića, okome se Bog sa ljubavlju stara, a ne služe za gatanje.

e) Kartomantija ili veština gatanja po kartama takođe predstavlja jedan od ogranaka gatalačke veštine i ima najviše poklonika; značajna je po tome što se naročito razvila u naše vreme, nalazeći svoje pristalice u svim društvenim slojevima. Dovoljno je pomenuti čuvenje i popularnost gatara Lenorman i Moro, kroz čije su salone prolazi i posetioci svih staleža, počev od prostog zanatlije i plašljive "grizete" do osoba koje su zauzimale najuglednije mesto u društvu i bile poznate po svom obrazovanju, pa čak i Napoleon, taj "čovek sudbine". Sve se to dešava u Francuskoj gde, ne verujući ničemu svetom, veruju gatarama! Uistinu, Bog hvata mudre u njihovom lukavstvu (1. Kor. 3,19). Teorija i praksa kartomantije beskrajno je raznolika; čini se da za njih ne postoje zajednička pravila i svaka gatara ima svoje postupke i pravila. Mogu se, međutim, zapaziti neka opšta obeležja: tako, na primer, herc i tref nagoveštavaju povoljne okolnosti, a pik i karo - nepovoljne; figure iz boje herca i karoa označavaju plavokose i svetlosmeđe osobe, a one iz boja pika i trefa crnokose i tamnosmeđe. (Ovde spada i crnomagijsko gatanje po tarotu, nap. prir.)

ž) Rabdomantija ili proricanje po magičnim štapićima o kojima se govori kod proroka Osije: "Narod moj pita drvo svoje i palica mu njegova odgovara" (Os. 4, 12) (Ji đing, nap. prir.). Ovde se može ubrojati belomantija ili gatanje po strelama za koje je znao prorok Jezekilj. Evo kako on opisuje gatanje cara vavilonskog: "Jer će car vavilonski stati na rasputici, gde počinju dva puta, te će vračati, gladiće strele, pitaće likove, gledaće u jetru (Jez. 21; 26) - (hepatoskopija). Sva naša, takozvana božićna gatanja, bila su poznata neznabošcima starine. Na primer, gatanje u ogledalo - to je katoptromantija starine; salivanje voska - to je ceromantija; salivanje olova - litomantija; osluškivanje reči ili govora - kleidonizam, gatanje po točkovima - koscinomantija, po petlovima - alektriomantija itd.

Sva ta gatanja, kao neznabožačko nasleđe koje delimično potiče od sujeverja, a delimično od bezverja - jesu nečistote, opasne zbog neprestanog demonskog uplitanja u sve što je tome slično, štetne za istinske hrišćane i zato ih Crkva i zabranjuje. Priče o delotvornosti i strašnim posledicama takvih gatanja, kakve često slušamo, služe kao očigledan dokaz njihovog nečistog izvora. Neki uzaludno misle da će opravdati sebe nazivajući takve radnje "nevinom razbibrigom": gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše (Mt. 6, 21) i neka vam bude po veri vašoj.

Naša narodna znamenja i predznaci takođe su neznabožačko nasleđe. Egipćani, Etrurci, Grci i Rimljani ostavili su mnogo njihovih tragova na stranici istorije. Ako uporedimo jedne i druge, postaje očigledno da smo najveći broj naših znamenja u celini preuzeli od neznabožaca. Bajanje protiv zmijskog ujeda koje čini tajnu naših magova, bilo je poznato još Jevrejima. Tako kod proroka Jeremije čitamo: "Evo, ja ću pustiti na vas zmije, aspide od kojih nema bajanja, te će vas ujedati, govori Gospod" (Jer. 8, 17).

2. Spasonosna sredstva kojima nas naoružava naša Crkva, a posebno protiv vračanja u svim njegovim vidovima i uopšte protiv neprijateljskog uticaja zlih duhova na čoveka

Ko priziva čarobnjake da izvede neku vradžbinu kako bi napakostio drugom čoveku, tom se zabranjuje pričešćivanje u roku od 20 godina (tj. biva odlučen od sv. pričešća) kao onaj ko je namerno ubio, po 86. pravilu Vasilija Velikog i po 72. pravilu Šestog (Trulskog) vaseljenskog sabora.

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #105 na: Kolovoz 04, 2011, 11:08:52 »

                                                                                   Bacanje čini

Preostaje da sada govorimo o glavnom ogranku magije o bacanju čini koje, na žalost, postoji i kod nas, što potvrđuju mnoge i nesumnjive činjenice i, što je najvažnije, o onim spasonosnim sredstvima koja koristi sv. Crkva da bi se suprotstavila njegovim prevarama. Ko čita njene ustave, ne može sumnjati da bi Spasitelj, Glava Crkve (v. Ef. 1, 22), mogao dopustiti da u njoj nekoliko vekova prebivaju odluke koje nisu u skladu sa Njegovim mudrim domostrojem.

Bacanje čini se naziva crnom magijom. Ono je nedopušteno, jer kako ispravno primećuje sv. Jovan Zlatousti (u Tumačenju Poslanica Korinćanima i Solunjanima), "ako se pri tom izgovara čak i ime Sv. Trojice, čak i ako se budu prizivali sveti, čak i ako budu pravila krsna znamenja, od takvih treba bežati i od njih se odvratiti, jer sve ovo dejstvuje i izvršava se pomoću demona". (Meni se više puta desilo da čujem kako mnoge obrazovane osobe pravdaju svoje verovanje u čarobnjake i vračeve time što, navodno, otvaraju karte i gataju uz molitvu). Vradžbine su samo materijalni deo bacanja čini i vračanja. Njegovu suštinu čine ceremonije i reči čijim posredstvom vračevi prizivaju demone, nanose štetu ljudima ili ih obmanjuju. Ono se sastoji iz dve stvari: od trava i čarobnih lekarija, kakvi su delovi ljudskih leševa, krv i udovi životinja. Kao deo magije, vračanje je verovatno nastalo u isto vreme kada i magija. U Nomokanonu se o njima kaže sledeće: "Vradžbine su kada se bajanjem i prizivanjem demona izvrši neko delo kojim se šteti drugima: ili da im se parališu udovi, ili da im se produži bolest, ili da budu doživotno vezani za postelju ili nešto ovome slično". Blaženi Avgustin razlikuje tri vrste vračanja: 1) mitsko ili legendarno 2) fizičko ili materijalno i 3) čudotvorno (De civitas Dei, knj. 4, g. 4). Crkva, odbacujući prvo kao izmišljeno, priznaje postojanje druga dva, što, između ostalog, dokazuju i reči molitve (v. Trebnik) koje se čitaju prvog dana nakon što žena rodi dete i u njoj ona moli Gospoda Boga da spase čoveka od "ljubomore i zavisti"; te reči se, po bl. Avgustinu, odnose na nešto drugo - na materijalne vradžbine, koje zlobni ljudi ili čarobnjaci izvode uz pomoć demona, a posredstvom trava ili drugih čarobnih "lekarija" (isto).

Razmotrimo sada kakva sredstva primenjuje sv.Crkva da bi zaštitila svoja čeda od neprijateljskog uticaja demona i njihovih oruđa - čarobnjaka. Od kolevke do groba okruženi smo nežnim brigama ove čedoljubive Majke: sećajući se volje svog Pastira koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine (1. Tim. 2;4) ona budnim okom nadgleda sva lukavstva neprijatelja našega spasenja, boreći se i upozoravajući nas, majčinskim glasom savetujući verujuće: "Jačajte u Gospodu i u sili moći Njegove, obucite se u sveoružje Božije da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga, neprestano nam potvrđujući da se ne borimo sa telom i krvlju (tj. ne neposredno sa našom prirodom, niti sa onima koji su slični nama). nego sa poglavarstvima i vlastima i gospodarima tame ovoga sveta, (da se borimo) protiv duhova zlobe u podnebesju", zbog čega, da bismo održali pobedu, moramo, po reči apostola, opasati bedra svoj a istinom, obukavši se u oklop pravde i obuvši noge u pripravnost za jevanđelje mira, a iznad svega uzeti štit vere.., kacigu spasenja i mač Duha koji je reč Božija" (Ef. 6,14-17).

Počnimo sa brižljivim razmatranjem briga koje crkva pokazuje za nas, kako bismo procenili njihovu uzvišenu mudrost i spasonosnu silu.

a) Pri samom dolasku deteta na svet ona, kao duhovna mati, susreće svoje novo čedo najlepšim pozdravom - molitvom, u kojoj se između ostalog Gospod moli da sačuva novorođenog od " svakog otrova, od svake svireposti, od svakog napada protivničkog, od lukavih duhova, dnevnih i noćnih" (molitve za prvi dan nakon što žena rodi dete). Obratimo pažnju na poslednje reči, "dnevnih i noćnih". Po tumačenju autora "Nove tablice", preosvećenog Venijamina, arhiepiskopa nižegorodskog i arzamaškog (kojih ćemo se pridržavati u čitavom ovom poglavlju), "taj izraz upotrebljen je u tom smislu da među demonima, koji su međusobno podelili služenje iskonskom zlu i mržnji prema ljudskom rodu, postoje oni koji nas pobuđuju na jedan i oni koji nas pobuđuju na drugi greh. Otuda razna imena duhova zlobe, kao što su Asmodej, demon bluda, Lucifer, lučonoša gordosti, duh zavisti, duh slabosti itd. Pri tom se jedni trude da zavedu čoveka danju, a drugi noću".

b) Crkva protiv nečistih duhova koristi zaklinjanja, to jest pretnje. Zaklinjanje je pretnja koja se izriče nečistom duhu, a upotrebljava se nad oglašenima i besomučnima i tim rečima se od njih tera nečastiva đavolska sila i njegova praiskonska zloba ili nasilnički napad. Sam Gospod Isus Hristos Spasitelj naučio je ljude upotrebi zaklinjanja i ustanovio ga sopstvenim primerom, kada "zapreti Isus i demon izađe iz njega i ozdravi momče od onoga časa" (Mt. 17,18). Dalje, zaklinjanja su upotrebljavali i sveti Apostoli. Apostol Petar je zapretio demonima tako da su oni izašli iz Simona vrača i pobegli od njega. Jevanđelista Jovan je "duhu pogađačkom" koji je živeo u Apolonidu zapetio imenom Oca, Sina i Svetoga Duha da napusti stvorenje Božije. Sv. Toma je za svog života iz ljudi isterao mnoštvo demona. Kada su na taj način zaklinjanja bila osvećena Božanskim primerom Spasitelja i Njegovih učenika, prvi Oci Crkve dali su im formu "molebnog pjenija ili posledovanja" sastavivši ga iz Božanskih reči, o čemu sv. Kiril Jerusalimski u svom katihizisu kaže sledeće: "postoje dakle božanstvena, od božanstvenih reči sabrana "zaklinjanja"." Zaklinjanja koja Crkva koristi za besomučne poznata su u Trebniku pod nazivom "Molitveno posledovanje za obolele, napadane i mučene nečistim duhovima".

Ovde treba primetiti da besomučnih - u čije se postojanje, slično meni, svako može uveriti sopstvenim očima ili samo jednostavnim ispitivanjem stvari - postoje dve vrste: u neke đavo ulazi po neposrednom odobrenju Božijem zbog njihovih grehova, bez delovanja zlobnih ljudi. Kao primer može služiti Saul, o kome je rečeno: "Napade Saula zli duh, od Boga" (tj. po dopuštenju Božijem, u Septuaginti, to znači duh došao od Boga, tj. po Njegovom odobrenju, a ne da ga je napao "zao duh Gospodnji", kako je rečeno Daničićevom prevodu Starog Zaveta, prim. prev.). Drugi su oni kojima je zli duh ovladao posredstvom zlobnih ljudi ili čarobnjaka. U tom smislu se čarobnjaštvo i naziva uricanjem (urokom), pokvarenjaštvom ili činjenjem zla; taj naziv se odavno ustalio u našem narodu koji za besomučne ne kaže ništa drugo nego da ih je neko urekao; mnogi od besomučnih i sami svedoče (što sam lično slušao) da su ih urekli zli ljudi ili vračari (v. u toj istoj brošuri pod odeljkom "Zanimljivosti": bolest devojke Širovske).

v) Neki poriču da se telesne bolesti ponekad navode na ljude silom i zlodelanjem demona, ali Crkva to priznaje, pozivajući se na svedočanstvo Zastupnika ljudskog spasenja (v. Lk.13), gde se kaže da je žena, "koja imađaše duha nemoći osamnaest godina, bila zgrčena i ne mogaše se nikako uspraviti". Upravo na toj osnovi Crkva vernima predlaže "molitvu za svaku bolest" gde između ostalog moli Vladiku svih stvorenja Gospoda Isusa, "da zapreti duhu nemoći", tj. bolesti.

Ovde se, takođe, kao i kod besomučnih, mogu razlikovati dva slučaja: prvi, kada bolest napada neposrednim uticajem satane (kao što je očigledno iz navedenog primera), kome je po dopuštenju Božijem prepušteno nečije telo "na mučenje" i često zato "da bi se duh spasao" (1. Kor. 5, 5). Drugi je slučaj kada bolest navede neki zao čovek, potpomognut demonima, kako bi napakostio bližnjem, npr. " oduzetošću udova ili produžavanjem bolesti ili doživotnom vezanošću za postelju ili nečim tome sličnim" (Nomokanon).

g) Naša Crkva ustanovila je da se početak svakog ljudskog dela zaštiti odgovarajućim molitvama radi odvraćanja od nepredvidivih neprijateljskih napada, štete i vradžbina: takve su molitve za podizanje kuće, molitva nad gumnom, prilikom kopanja bunara, za sađenje vinograda, za okopavanje vinograda, za blagoslov vina, za setvu ili za blagosiljanje mreža ili za izgradnju lađe, i te molitve izgovaraju se na njivi ili vinogradu, ako se desi da ih oštete crvi ili iz nekih drugih razloga. U tim molitvama pominju se imena trojice svetitelja: Trifuna, Jevstatija i Julijana. Trifun, čiji se pomen slavi 1. februara, pominje se stoga što je naučio da svojom molitvom progoni insekte koji štete njivama. Jevstatije, čiji se pomen slavi 20. septembra, pominje se jer je bačen zverima da ga prožderu, a Julijan, čiji se pomen slavi 21. juna, bio je zatvoren u vreću sa peskom i otrovnim gmizavcima, bačen u more i mučeničkom smrću zadobio nebesku slavu.

Dalje sledi moleban pri polasku na put. Ovde se u pomoć ne prizivaju samo angeli kao zajednički čuvari svih nas nego i sveštenomučenik Kiprijan kome su, dok je bio čarobnjak, demoni služili i pokoravali mu se u čarobnjačkim spletkama, i koji je, poverovavši u Hrista Spasitelja najzad i sam počeo sve njih da pobeđuje (v. njegovo žitije 2. oktobra). Primetićemo da se u najvećem broju gorenavedenih slučajeva uz čitanje molitava koje je Crkva ustanovila koristi i Bogojavljenska voda ili se vrši malo osvećenje vode na mestu služenja (veliko osvećenje vrši se na praznik Bogojavljenja od apostolskih vremena i kao crkveni čin utvrdio ga je Aleksandar, Episkop rimski, postradao u vreme cara Hadrijana). "Stari običaj malog osvećenja vode u crkvi ovaj Aleksandar utvrdi pisanjem i njime se proteruju vradžbine i demoni". Prvobitno ustanovljenje tog čina Kliment Rimski (u "Apostolskim ustanovama", knj. 8, gl. 28) pripisuje apostolu Mateju, o čemu se kaže sledeće: "za vodu i ulje ja, Matej, zapovedam da episkop blagoslovi, tj. osvešta vodu i ulje, a ako on nije prisutan, onda prezviter zajedno sa đakonom". Cilj sa kojim se osvećuje ova voda dovoljno objašnjavaju reči molitava koje se pri tom upotrebljavaju (v. Trebnik, "Posledovanje malog osveštavanja vode"). Povrh toga, apostol Matej, koji je zapovedio ovaj pobožni obred, kod istog Klimenta u Ustanovama nabraja i njena dejstva: da bismo "silu koja snaži zdravlje, bolest isceljuje, demone razgoni i sva đavolska lukavstva odvraća od Boga mogli dobiti".

Pored posebnih slučajeva (kakva su molitvena posledovanja), Istočna Crkva je, od Šestog Vaseljenskog Sabora, prihvatila da osveštava vodu početkom svakog meseca. Evo šta o razlogu tog ustanovljenja kaže Valsamon (u svom tumačenju 65. pravila Šestog vaseljenskog sabora):

"Nekada su Jevreji imali običaj da početkom meseca praznuju i na kolenima se klanjaju da bi ih tokom čitavog sledećeg meseca pratila sreća. Usled toga je Gospod rekao kroz proroka: Na mladine vaše i na praznike vaše mrzi duša moja (Is. 1; 14). Oni su, međutim, i pred svojim tržnicama gde kupuju i prodaju, i pred vratima svojih kuća u kojima žive, oganj raspaljivali i preko njega preskakali, nadajući se da će na taj način nesreće koje su im se pre toga pridružile ognjem istrebiti i ostala dobra zadobiti. Slično kao i oni postupali su i hrišćani u ona vremena kada je održan Šesti, Trulski sabor. Zato su oci, koji su prisustvovali tom saboru, zapovedili da se taj obred sasvim ukine i iskoreni, jer je u 65. pravilu tog sabora rečeno: koji pred tržnicama tokom mladine pale vatre i preskaču ih, neka budu udaljeni. Kada je ovim svetim pravilom tako utvrđeno, prekinuo se i ovaj običaj koji je od pamtiveka postojao i umesto njega, po blagodati Božijoj, a da bi Bog bio milostiv, verni narod početkom svakog meseca izgovara molitve i osvećuje vodu, tako da se polivamo osvećenom, a ne zabranjenom vodom".

Posledovanje malog osveštavanja vode značajno je po svojoj osobitosti. Posle uobičajenog blagoslova i početka njega prati tropar: "Raduj se Ti koja si angela primila"; posle "Raduj se", tropari su raspoređeni po azbučnom redu: svaki počinje novim slovom grčkog alfavita i ima ih ukupno 24. Prvi tropar, "Raduj se", ne ulazi u taj broj, nego se tu nalazi umesto irmosa i zato se peva dva puta. U svima njima proslavlja se i moli jedino Bogorodica. Uzrok tome, koji Valsamon takođe objašnjava, za nas je posebno zanimljiv jer ukazuje na direktan izvor starog paganskog obrednog praznika koji se sve do sada sačuvao u ruskom narodu: mislim na praznik Kupala koji se u velikoruskim gubernijama podudara sa danom sv. Jovana Krstitelja, zbog čega se on naziva Jovanom Kupalom (v. Istraživanje narodnih predanja Malorusije, "Majak""Svetionik", 1844. tom 15, knj. 19). (Kupalo je staro slovensko božanstvo voća i žita; uoči njegovog praznika paljene su vatre i oko njih su igrali mladići i devojke koji bi zatim preskakali plamen, prim, prev.) Zar se Mojsejeve reči (5. Mojs. 18, 910) ne odnose na taj obred: "Ne uči se činiti gadna dela onih naroda; neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svojega ili kćer svoju kroz oganj". Mnogo toga je napisano o starini i poreklu tog običaja među Slovenima. Pretpostavljam da je Valsamonovo objašnjenje prihvatljivije od ostalih jer se iz njega neposredno vidi da je taj obred bio poznat Jevrejima, da su ga od njih preuzeli Grci i da ga je Crkva jednoglasno zabranila tek na Šestom vaseljenskom saboru, što znači da nije ostatak starog slovenskog paganizma, kao što se trudila da pokaže većina njegovih istraživača; uopšte, ostaci paganizma kod nas u Rusiji zahtevaju strogo kritičko preispitivanje. Mnogi (običaji) nigde nisu ni zapisani, kakav je na primer, obred koji se u nekim podmoskovskim gubernijama vrši na dan Vaznesenja Gospodnjeg a naziva se "krštavanje lutke". Za obred se koristi lep cvet koji se naziva kaćun ili gorocvet. Od dva takva cveta pravi se jedna vrsta lutke koja se obavija raznobojnim krpama; potom se savijaju vrhovi mladih breza i na njih vezuju vence da bi ih spojili. Lutke postavljaju u sredinu venca, a zatim dve devojke, praćene pesmom drugarica, prolaze kroz svod koji obrazuje živo drveće, prekrste jedna drugu i od tog trenutka pa sve do sledećeg praznika jedna drugu nazivaju kumama (okume se). Lutke ostaju na brezama do Trojičinog dana, kada se venci razvijaju a lutke zabijaju u zemlju. Postoji i malo poznat obred pod nazivom "vrebanje sunca uoči Petrovdana". O svemu tome mi znamo jedino po čuvenju! Zašto postoje "Gubernijski izveštaji?" Kako izlečiti zlo ako se ono prikriva? Evo autentičnih Valsamonovih reči:

"Dvadeset trećeg juna uveče okupljali su se na obalama i u nekim kućama su muževi i žene prvorođenu devojku ukrašavali kao nevestu. Pri tom su priređivali gozbu, praznik sličan bahanalijama, plesali su, hodali u krug i pevali posebne pesme za taj praznik. U međuvremenu su u neku posudu uskog otvora sipali morsku vodu i stavljali stvari koje su nosili na sebi. Tada je ta devojka, nesumnjivo od demona, dobijala sposobnost da proriče budućnost: ostali su je pitali o sreći ili nesreći, o onome za šta je potrebna opreznost i šta bi trebalo izbegavati. Devojka je iz stvari stavljenih u posudu izvlačila po jednu i svakome davala: zavisno od toga koju bi stvar primio, domaćin bi se, po svojoj nerazboritosti, uveravao o budućoj sreći ili nesreći i šta će mu se, sudeći po toj stvari, dogoditi. Drugoga dana, uz istu muziku i ples i sa tom istom devojkom dolazili su na obalu i uzimali morsku vodu ne izgovarajući ni reč, njome polivali svoje kuće, tokom čitave noći pravili lomaču od suvih stvari, preskakali preko vatre, pitali za svoju sreću ili nesreću i o drugim događajima gatali, očigledno na demonski način: put ka toj lomači u oba pravca, kuću u kojoj su gatali kao i njihovu najbližu okolinu ukrašavali su zlatnim i svilenim tkaninama, pa čak i lišćem drveća, u verovatno u znak poštovanja i radi gostoprimstva satani koji ih je učinio svojim poniznim slugama".

Po tumačenju sastavljača "Nove tablice", radi suzbijanja takvog sujeverja hrišćani, koji iznad svega poštuju Djevu Božiju Majku kao Nevestu Svetog Duha preispunjenu svim darovima i nebeskom blagodaću, Njoj upućuju svoja moljenja od onog vremena kada su prvi put nakon sabornog ustanovljenja počeli osveštavati vodu u bunaru ili zdeli, kako bi Njenim zastupanjem i pomoću od one vode u svemu bili uspešni i da bi im sreća bila naklonjena. Otuda su svi gorepomenuti tropari (koji čine molitveni čin ili posledovanje pri malom osvećenju vode) ispunjeni pohvalnim prizivanjima Presvete Bogorodice Djeve; otuda u njima vidimo ubeđenje u dobar uspeh koji se očekuje od Njenog zastupanja; zato se Njoj upućuju usrdne molitve kako bi odvratila svako zlo, na Nju jedinu polaže se nada za sreću. Voda osvećena takvim crkvenim blagoslovima, kada sa verom njom polivamo sebe, naše kuće, polja i imetak zaista pomaže proterivanju svakog demonskog dejstva i spuštanju nebeskog pokrova na naš život.

"Mnogo može materinsko moljenje kod milosrđa Vladikinog; mnogo može vera praćena ljubavlju!"

Osim osvećene vode naša Crkva poseduje još jedno snažno sredstvo - da verne zaštititi od neprijateljskog uticaja - i zato ništa manje strašno za našeg neprijatelja. To je pomazanje jelejem. Verska učenja, zasnovana na Sv. Pismu, prihvaćena od Svetih Otaca i svakodnevna upotreba u Crkvi dokazuju da se pomazanje jelejem, koje se prevashodno primenjuje kod bolesnih (kakvi su na primer besomučni, napadnuti i mučeni nečistim duhovima; u molebnom posledovanju koje se izvršava nad njima posle čitanja molitava zaklinjanja "sveštenik uzima jelej iz kandila i pomazuje obolelog", v. Trebnik) ne vrši uvek na isti način. Prvi i najpoznatiji se izvršava pomoću jeleja koji su osveštala sedmorica sveštenika. Kao Sv. Tajinstvo, on ima najveću moć (to je jeleosvećenje, "veliko maslo", nap. prir.). Drugo se vrši jelejem kako uzetim iz kandila postavljenih pred grobnicama mučenika i pred ikonama nekih, naročito proslavljenih Svetitelja, tako i onim koje se zajedno sa hlebovima osvećuje na svenoćnom bdenju. Pomazanje se može izvršiti i običnim, neosvećenim jelejem, krstoobrazno, tj. nanetim u obliku krsta uz izgovaranje reči "u ime Oca i Sina i Svetoga Duha". To pomazanje jelejem može se izvršiti i nad neverujućim.

Tako Baronije kaže: "Imperator Sever bio je milostiv prema hrišćanima i na njegovom dvoru bio je hrišćanin koji ga je u velikoj bolesti iscelio jelejem; imao ga je kraj sebe (jelej) sve do svoje smrti". Ovakvo pomazanje jelejem mogu izvršiti čak i nerukopoloženi, što pokazuje primer Simeona Stolpnika koji ga je koristio iako nije imao sveštenički čin. Najzad, četvrto pomazanje vrši se jelejem ili mirom koje čudesno ističe iz moštiju ili grobnica svetih mirotočivih čudotvoraca (kao što su, na primer, Dimitrije Solunski i Nikolaj Mirlikijski). Stavljanjem tog mira na obolele delove tela dešavaju se brza i čudesna isceljenja.

Kao dokaz uticaja osvećenog jeleja na demone navedimo slučaj iz života blaženog Teodorita, koji je on sam ispričao (u 21. poglavlju njegove istorije), jednom mu se dogodilo da bude mučen raznim demonskim lukavstvima, ali se nije da će mu naškoditi i uopšte se nije uplašio imajući uz sebe, kako se sam izrazio "zbor mučenika" koga se silno plašio zlobni začetnik i tvorac najrazličitijih magijskih dejstava. Taj "zbor mučenika" nije bio ništa drugo do jelej, uzet iz kandila na mučeničkim grobovima, a kojim je bilo napunjeno kandilo zapaljeno kraj njegove postelje.

Među nabrojanim sredstvima kojima Crkva štiti čoveka od delovanja zlih duhova i ima večnu vlast da staje na zmije i skorpije i na svu silu vražiju" (Lk. 10, 19), susrećemo i "molitvu za kuću napadnutu zlim duhovima". Slučajevi koji su podstakli na sastavljanje ove molitve nisu retki ni u naše vreme, a brižljivije istraživanje pokazuje da su oni takođe delo zlobnih ljudi (vračara) koji ih izvode uz pomoć zlotvornih demona. Navodimo dva slučaja te vrste. Prvi je izneo činovnik Maljevič Maljevski, koji je ranije služio u Petrogradskom komesarijatu (sada služi u Moskvi). Godine 1838. bio je službeno premešten u vjatsku guberniju. Poslovi su ga nekoliko dana zadržali u provincijskom gradiću Jaransku gde se tokom njegovog boravka desio čudan događaj o kome su mu jednoglasno posvedočili građani svih staleža. Nakon što je službeno doputovao u Moskvu, Maljevič se dopisivao sa jednim mojim prijateljem i tom prilikom mu iscrpno opisao sve okolnosti događaja koji ga je zaprepastio. Evo činjenica preuzetih iz tog pisma:

"U Jaransku postoji kuća građanina Kononova koju je kupio od jednog od ovdašnjih meštana, čijeg se prezimena više ne sećam; prilikom kupovine kuće Kononov je prethodnom vlasniku za privremeni boravak ustupio dvorišnu kućicu. Bio je to siromašan starac u poodmaklim godinama; njegovu porodicu činile su tri kćeri (najstarija je bila udovica, a druge dve - devojke) izvrsnog karaktera i besprekornog morala. One su se brinule o ocu i zarađivale za život isključivo svojim radom, prodavajući i izrađujući po porudžbini ženske ručne radove. U jesen 1837. godine jedan stari pećar, seljak spahije Gušina, preziđivao je peć u njihovoj kući i za svoj rad nije dobio platu od dvadeset kopejki. Nekoliko puta dolazio je zbog tog novca, ali se desilo da ili ne zatekne starca kod kuće ili da starac odgađa plaćanje. Kada su i prilikom poslednje takve posete odložili plaćanje, pećar je pokazao veliko nezadovoljstvo i rekao: "Više vam neću dolaziti, ali ćete kasnije biti voljni da date i čitavu rublju", dodao je zalupivši vrata, "a tada će vam biti kasno". Slično pretnju pećar je ponovio i u porodici kućevlasnika Kononova, kome je rekao: " Tvoj podstanar - starac se ljuti, poslaću mu ja na peć druga!"

Sve te pretnje izrečene su početkom zime i nakon toga se u kućici u kojoj je starac živeo noću počelo čuti udaranje i graja, pa iako su povremeno i plašili žitelje, nisu se često ponavljali.

U drugoj polovini februara sve te pojave ne samo da su se pojačale i postale strašnije, nego je zbog nevidljive sile po sobi počelo da leti razno pokućstvo, a nad glavama usnulih povremeno kao da je udarala i pipala nevidljiva ruka. Udaranje u zid postalo je nepodnošljivo: naizmenično su se smenjivali lupanje i čest, neprekidan tresak sličan udarcima bubnja. U to vreme su domaćini kućice, plašeći se da noću ostanu sami, počeli pozivati susede čije ih prisustvo, međutim, nije spaslo od ponavljanja takvih događaja; i u njihovom prisustvu su isto tako stvari, dejstvom nevidljive sile i kao same od sebe letele sa peći, sa prozorčića, sa klupica, sa polica, a jednom prilikom, kada je starčeva porodica sedela za večerom, podiglo je sveću sa stola i bacilo je na pod. Te neobične pojave počele su malo-pomalo privlačiti pažnju građana i starčeva kućica bila je od ranog jutra do duboko u noć ispunjena posetiocima. Takve radnje počele su se češće ponavljati i kada je domaćin o tome obavestio policiju, gradonačelnik mu je poslao žandara. Ušavši u kuću, žandar je rekao: " Šta je, kod vas se uselio đavo!" Čim je to izgovorio nešto ga je tako snažno udarilo pravo u lice da je s krikom istrčao napolje. Među posetiocima je bilo i duhovnih lica i gradskih činovnika; na policijskog načelnika bacilo je bravu koja ga je pogodila u rame, na sveštenika oca Nikolaja bacilo je kuhinjski nož i ovaj ga je pogodio u nogu. Gradonačelniku su, jedna za drugom, poletele u lice dve maramice savijene u grudvu i jastuk. " Pričali su mi", kaže Maljevič, " i o mnogim drugim slučajevima, koje sam i zaboravio; ne mogu, međutim, prećutati onaj koji najviše zaprepašćuje; o njemu su mi pričali sami domaćini.

Poslednjih dana februara gradonačelnik je, želeći da donekle ohrabri domaćine, poslao žandara da prenoći u ovoj kući. Kasno u noć, kada su ugasili vatru, iznenada je počelo lupanje u zidove i strahovita graja; žandar koji očigledno nije bio plašljiv, naumio je da zapodene razgovor sa nevidljivom silom: "Ko to tako lupa", upitao je on. Odgovora nikako nije bilo i lupanje se nastavilo. Žandar je ponovo počeo da zapitkuje: "A ko te je, ljubazni, poslao ovamo", i rekao da udari u zid ako pogodi. Nabrojao je nekoliko imena i čim je pomenuo onog pećara, istog časa udaranjem je čuo potvrđivanje. Na pitanje: "Šta ti ovde radiš", nevidljiva sila započela je trljati zid i kucati po gredi kao da maže peć, slaže cigle i meša glinu. Žandar je to dugo slušao, a onda je rekao: " Dosta je rada, poigraj se malo!" Nakon tih reči čuli su kako je neko sa peći uzeo cepanicu a zatim i čekić i podigla se užasna buka. Starac i najstarija kći prekorevali su žandara (koji se i sam, videći da tu nešto nije kako treba, od straha umotao u šinjel) da su razbesneli nečastivog; kćer je istrčala napolje iz kućice kako bi pretrčala preko dvorišta i uzela vatru od domaćina; za njom je poletela stolica sa takvom snagom da se razletela na komadiće. U to vreme, dok je ona otrčala po vatru, ta ista nevidljiva sila bacila je na zaspalu najmlađu kćer daire koje su je udarile u glavu. Kada su doneli vatru, devojka je jedino uspela da drhteći kaže kako je zadobila snažan udarac u glavu, a zatim je pala u nesvest. Kada se povratila iz nesvestice pokazalo se da je oslepela i duševno obolela i u tom stanju se i sada nalazi. Starca, koji je i bez toga bio bolestan, ta nesreća je dovela do krajnjeg rastrojstva.

"Ma koliko da je čudna ta pojava", dodaje g. Maljevski, "ne može se poricati njena realnost. I danas postoje stotine ljudi koji su bili pažljivi posmatrači i svedoci tih vradžbina. Ne znam kako se sve to završilo, i ne mogu bez užasa da mislim o položaju sirote, nesrećne porodice osuđene na takve patnje".

To su činjenice koje u potpunosti potvrđuju nužnost "molitve za kuću napadnutu zlim duhovima", a koju je ustanovila Crkva. Postavlja se pitanje: zašto ta molitva u nekim slučajevima nije imala blagotvorne posledice? Odgovor zna samo Onaj, Kome su upućene naše molitve, često koristoljubive i nečiste i Koji je nekada rekao i samim Svojim apostolima, kada nisu mogli oterati nečistog duha: ovaj duh se ničim ne može isterati osim molitvom i postom.

Ovim završavam članak. Možda će neki čitaoci zahtevati da, kako je to uobičajeno, iznesem zaključak. Takvima napominjem da je cilj ovog članka iskazan na početku naslovom "Nešto o natprirodnoj magiji". U kom stepenu je to "nešto" dostiglo svoj cilj - tj. uverilo vas u realno postojanje magije kojom se, uz neposrednu pomoć demona, bave vračari i čarobnjaci - prosudite sami...

 

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #106 na: Kolovoz 04, 2011, 11:18:15 »

                                                    PRAVOSLAVNA ZAŠTITA OD MAGIJE U ŽITIJIMA SVETIH


Žitija Svetih, ta enciklopedija Svetoga Duha, u kojoj su dati životi i podvizi pravoslavnih vitezova vere od najstarijih vremena do danas, puna je povesti o odolevanju demonskim silama koje deluju putem vradžbina i magije, odolevanju Duhom Božjim, svesilnim Zaštitnikom. Našem čitaocu nudimo nekoliko primera, na korist i utehu, preporučujući mu da se moli svecima o kojima je reč, kao i ostalim prijateljima i ugodnicima Hristovim, da bi bili zaštićeni od demonskih zamki i iskušenja.

Svake godine, Crkva Božja 2. oktobra po pravoslavnom (15. po građanskom kalendaru) slavi spomen Svete mučenice Justine i svetog sveštenomučenika Kiprijana. Kiprijan je, pre nego što se obratio Hristu, bio čuveni mag iz Antiohije Sirijske. Od detinjstva posvećen na službu Apolonu, on je na gori Olimpu od grčkih paganskih žrečeva naučio mnoge magijske veštine: da izaziva promene u vazduhu, pušta gromove i kišu, uzburkava talase na moru, pravi štete usevima, vinogradima, voću, navodi bolesti i nesreće na ljude. U dvadesetoj godini Kiprijan se magiji učio u Egiptu, u gradu Memfisu; u tridesetoj je, pak, kao vrhovnu đavolju nauku izučio astrologiju kod Haldejaca. Kad je sve ovo postigao, bio je, kaže žitije, "savršen u svakom zlu". Na kraju, po sopstvenom svedočanstvu Kiprijanovom nakon obraćenja Hristu, sam satana mu se javio kao prelepi knez sa zlatnom krunom na glavi, pohvalivši njegovu revnost i dajući mu puk demona na službu, kao i obećavajući da će mu posle smrti dati počasno mesto u carstvu tame.

Kada je stigao u Antiohiju, Kiprijan se sasvim posvetio crnoj veštini. Mnoge je naučio svom zlu - letenju po vazduhu i, uz pomoć demona, hodanju po vodi. Mnoge je otrovao i ubio vradžbinama; ljude mladiće i devojke je prinosio na žrtvu zlim dusima. Pomagao je paganima koji su mu se obraćali da se "usavrše" u bludu, gnevu, zavisti, mržnji, i svim ostalim bezakonjima.

Ali, Gospod ni takvog Kiprijana nije hteo ostaviti da propadne, nego ga je, po Svom čovekoljublju, izbavio i spasao.

U to vreme u Antiohiji je, devstvom i molitvom Bogu posvećena, živela devojka Justina, koja je svoje roditelje, blagodaću Hristovom, privela veri, tako da je njen otac Edesije, krstivši se, od idolopokloničkog žreca, postao pravoslavni sveštenik.

Jedan paganski mladić, po imenu Aglaid, videvši lepotu Justininu, pokuša da je sablazni i navede na greh, ali ona nije htela ni da čuje za njega. Onda joj ponudi brak, ali mu ona odgovori da je Ženik duše njene - Hristos. Raspaljen požudom, Aglaid ode kod crnog maga Kiprijana da zatraži od njega pomoć u pridobijanju Justininog srca. Kiprijan mu obeća da će Justinu dovesti u takvo stanje da će devojka više žudeti za Aglaidom nego on za njom.

Kiprijan je, otvorivši svoje knjige, našao formulu za prizivanje bludnog demona, i ovaj se pojavio, predavši mu tečnost kojom Aglaid treba da pokropi Justininu kuću da bi ona pošla za njim. Ovaj to učini, i te noći, pri molitvi, Justinu napade bludna strast, i u misli joj dođe Aglaid. Videvši da nešto nije u redu, ona još usrdnije pripade Bogu na molitvu, proseći Ga da je zaštiti od napada zlih sila i da sačuva njenu čistotu. Demon, ne mogavši da podnese blagodat Božju koja je ogradila Justinu, pobeže od nje, i Kiprijanu slaga da je pobegao jer nije mogao da podnese neki znak koji je na devici Hristovoj ugledao.

Crni mag je slao još besova, sve jednog goreg od drugog, ali se devica naoružavala postom i molitvom i suzama, tako da ništa nije vredelo. Na kraju joj se javio sam knez demonski, u vidu pobožne žene, koja joj je predlagala da se odrekne devstva i uda se. Ali, Justina se oseni krsnim znakom, i knez zla odstupi.

Zapanjeni Kiprijan, koga do tada niko nije mogao pobediti, upita poglavicu besova kakvom im se to silom Justina suprotstavlja, te je ne uspevaju savladati. Demon, gonjen silom Svete Trojice, priznade da: "Mi ne možemo da gledamo u krsni znak, već bežimo od njega, jer nas on kao oganj opaljuje i daleko progoni".

Kiprijan se, međutim nije predavao. Aglaidu je dao prividni oblik ptice i mladić je, nošen đavolom, mislio da sleti na Justininu kuću, da bi upao kod nje; Justina, međutim, primeti nečastivog, i ovaj pobeže, ostavljajući Aglaida, koji umalo ne pogibe. Posle ovoga je i sam Kiprijan pokušavao da se približi Justini, prvo u vidu žene, a zatim u vidu ptice; ali ni to, naravno, nije pomoglo.

Gnevan kao sam satana, Kiprijan, pošto nije mogao ništa Justini, poče da nanosi štetu njenoj rodbini, susedima i poznanicima: morio im je stoku i magijskim napadima zlostavljao sluge. Samu Justinu je udario bolešću, ali je ona u postelji, dok ju je majka negovala, pevala: "Neću umreti, nego ću živa biti, i kazivati dela Gospodnja" (Ps. 117, 17). Tada Kiprijan, u poslednjoj fazi bezumlja, pusti boleštinu na stoku i ljude čitavog grada, po kome se pronese glas da on to čini zato što mu se Justina ne pokorava. Ugledni građani Antiohije tražili su od Justine da se uda za Aglaida, kako bi nesreća prestala, ali ih je ona tešila skorom Božijom pomoću. Posle Justinine molitve Bogu, sila zla iščeze, i ljudi proslaviše Hrista, a narugaše se Kiprijanu, koji izgubi svaku vračarsku moć i silu.

Videvši da se ne može suprotstaviti sili Gospodnjoj, Kiprijan se obruši na svog gospodara đavola, i izruži ga, rekavši da više neće da mu služi, kao nemoćnom i bednom, nego da će se obratiti za pomoć Hrišćanima. Đavo pokuša da ubije Kiprijana, želeći da spreči njegovo pokajanje, ali se Kiprijan prekrsti i zavapi: " Bože Justinin, pomozi mi!", posle čega demon odstupi. Zatim, Kiprijan antiohijskom episkopu Antimu odnese sve vradžbinske knjige i predade ih da se spale, sa plačem i suzama se pokajavši. On primi i sveto Krštenje, zbog čega svi Hrišćani, a naročito Sveta Justina, proslaviše Spasitelja i Čovekoljupca, Raspetoga i Vaskrsloga Hrista.

Kasnije, Kiprijan postade episkop, a Justina igumanija ženskog manastira. Oboje su stradali zbog vere početkom četvrtog veka, ubijeni od strane neznabožaca, da bi večno živeli sa Hristom...

U žitiju Svetog Makarija Velikog (19. januar po pravoslavnom kalendaru) navodi se ovakav slučaj. Jedan Egipćanin požele ženu svog bližnjeg, i pokušavaše da je zavede. Pošto ova nije htela ni da čuje, jer je bila čista i odana mužu, on ode kod vračara, tražeći njegovu pomoć. Vračar je bacao čini na ženu, ali ništa nije vredelo. Onda on uradi drugo: omađija oči onih koji je gledaju da, kad je vide, umesto žene posmatraju kobilu. Ovo je učinio da bi je suprug oterao od sebe. Čovek se jedne prilike vrati kući, i nađe kobilu umesto supruge! I svi iz njegovog okruženja su videli kobilu, ne znajući šta se to, u stvari, desilo. Na kraju, očajni čovek je povede u pustinju Svetom Makariju. Čak su i Makarijevi učenici - monasi umesto žene videli životinju! On im prvo objasni da to nije tako, jer se čovekova priroda ne može pretvoriti u životinjsku, ali im takođe reče da su na niskom duhovnom nivou, čim ne vide pravi lik. Zatim izli svetu vodicu na glavu žrtve, i ona se pojavi kakva je i bila. Tada je Sveti Makarije upozori, rekavši da joj se to desilo jer se u toku pet nedelja nije pričestila Svetim Tajnama.

Učenik Svetog Vasilija Novog (26. mart po pravoslavnom kalendaru), Grigorije, imao je na svom imanju najamnika Aleksandra, koji se bio oženio prljavom i poganom devojkom Melitinom, koju je majka bila naučila svakoj satanskoj veštini. Melitina je bila razvratnica, i svog muža je mnogo puta prevarila, zbog čega ju je on, po pravdi, tukao. Na kraju, ona mu se osveti bacajući čini na njega, zbog čega nesrećnik pade u postelju i toliko izgubi snagu, da ni muvu sa sebe nije mogao da otera. Njena majka, je govorilo se, marvi hod zaustavljala, i druga zla činila pomoću vradžbina. Ko god je nešto rđavo rekao o Melitini, a ona ga čula, navodila je na njega pomoću vradžbina bolest, i ljudi su po dva - tri meseca ležali u postelji.

Ova Melitina se okomila na Grigorija, i pokušavala da ga činima navede na preljubu. Stalno se motala oko njega, i mamila ga. Na kraju, Grigorije, čuvajući svoje devstvo, štapom pojuri na bestidnicu, preteći joj batinama ako mu i dalje bude dosađivala.

Melitina reši da ga vradžbinama ubije. Grigorije posle nekoliko dana ode na službu u hram Svetog Georgija, koji se nalazio u jednom vinogradu. Kad se služba završila, on prileže da malo odmori. U snu vide crn i smrdljiv oblak kako se spušta na njega, i ču glas: "Primi što ti Meletina spremi!" Ovaj teški, ledeni oblak uđe u Grigorija, koji, kad se probudi, oseti da je teško bolestan. Unutarnji oganj koji je mučio Grigorija bio je takav da je on često ustajao iz postelje, bacao se u hlad pod drveće ili u reku da ublaži muku, ali ništa nije vredelo. "Noć mi je izgledala duža od četrdeset godina", govorio je Grigorije. Na kraju krajeva, kad mu je izgledalo da će umreti, Grigorije je zavapio Svetom prvomučeniku Stefanu, koji ga je, skupa sa Svetim Vasilijem Novim, izbavio od nesreće, pokazavši mu i rajske obitelji spremljena za one koji Boga ljube. Blažena Teodora, poslušnica Svetog Vasilija, koja se Grigoriju javila posle smrti, opisala mu je put duše po njenom rastavljanju od tela, pri čemu zlodusi kinje i muče dušu, tražeći u njoj svoje osobine. Jedna grupa demona, na petnaestom mitarstvu, ispituje grehe vradžbina i čaranja. Zlodusi su na tom mitarstvu naročito odvratni: liče na gmizavce, škorpije, žabe i aspide, i u pakao strmoglavljuju sve koji se bave čaranjem, bajanjem, trovanjem i prizivanjem đavola (spiritizmom); naravno, ako se nisu pokajali i ispovedili za života.

Sveti Patrikije, prosvetitelj Irske (rođen oko 390 na Zapadnoj obali Engleske ili Velsa), po jednom čudesnom viđenju pozvan je u Irsku koja još nije bila sva krštena da dođe i propoveda veru Hristovu. Tamo je stigao 432, kao episkop, i odmah počeo da obraća Irce Hristu. Kada je stigao u oblast Tare, prestonice irskih kraljeva, kralj Lojguir, koji je bio neznabožac, rešio je da ga ubije. Prethodno je sa sobom poveo dvojicu druida, Luketmajla i Lokrua, vičnih svakoj čarobnjačkoj veštini. (Druidska magija bila je jedna od najstrašnijih; druidi su, da bi stekli demonske moći, bez zazora prinosili ljudske žrtve. Sada se njihovi kultovi obnavljaju u okviru Nju Ejdža.)

Kada su stigli do Svetog Patrikija, Lokru je počeo da ruži Hrista i veru Njegovu najpogrdnijim imenima. Patrikije ga je pogledao strašnim pogledom, i pomolio se Bogu da pokaže Svoju silu, kao što se negda Sveti Petar pomolio da Gospod sakruši Simona maga. I desilo se isto: sila Božja je podigla Lokrua u vazduh, i tresnula o zemlju, posle čega je ovaj ispustio svoju crnu dušu. Vojnici, koji su sa kraljem došli u bojnim kočijama, nasrnuli su na Svetitelja, ali ih je izginulo sedam puta sedam zbog zemlje koja se pod njima otvarala. Kralj je, sa svojom pratnjom, u strahu pobegao.

Sutradan je bio Vaskrs, i Sveti Patrikije je otišao na Lojguirov dvor, da bi propovedao Vaskrsloga. Uplašeni kralj ga je primio za trpezu, gde se našao druid Luketmajl, koji je preživeo sukob sa Svetiteljem na Veliku Subotu. Da bi ga iskušao, on mu je sipao otrov u pehar sa vinom. Sveti Patrikije je to primetio, i blagoslovio čašu. Sva tečnost se sledila, osim kapi otrova koje je druid usuo. Kad je otrov prosut, Sveti Patrikije je ponovo blagoslovio čašu, i vino se vratilo u prirodno stanje. Luketmajl ga je onda izazvao na dvoboj čudima, kao što su to nekad činili faraonovi žreci, kušajući proroka Mojseja. Patrikije je pristao.

Izašli su napolje, praćeni mnoštvom znatiželjnog naroda. Druid je predložio Svetitelju da prizove snežne oblake (bio je Uskrs!) koji će snegom pokriti svu zemlju. Patrikije mu je odgovorio: "Neću činiti ono što je u suprotnosti sa voljom Božjom". Tada je sam Luketmajl to uradio, i visoravan se prekrila snegom. Onda je Sveti Patrikije od njega zatražio da ukloni sneg, ali je druid odgovorio da to ne može učiniti do sutra. Sveti ga ukori: "Možeš da činiš zlo, ali ne i dobro. Nije tako sa mnom". I blagoslovi predeo, i sneg nesta, kao da ga nije ni bilo, što sve zadivi i navede da proslave Boga.

Luketmajl je onda, uz pomoć demona, naveo tamu na čitav kraj, ali ju je Sveti Patrikije odagnao. Poslednji predlog upućen obojici bio je proba vatrom. Druid se pobunio, tvrdeći da je Patrikije čovek koji se klanja vatri kao bogu, i da je vatra njegova stihija, pa ga od vatre i sama odeća štiti. (On je, nesrećnik, mislio da je svetiteljeva odeća magijska.) Svetitelj je onda predložio da se napravi kuća pola od sirovog, a pola od suvog drveta, da se u suvi deo postavi njegov učenik Benignus odeven u odeću druidovu, a u sirovi deo doma postavi Luketmajl kome je Sveti Patrikije dao svoju odeću. Tada neka se sve zapali, pa šta Bog da. Druid je na ovo pristao, a složili su se i Irci.

Kuća je napravljena, vatra upaljena: Luketmajl je, u delu kuće od sirovog drveta, izgoreo, - ostala je čitava sama odeća Svetitelja. Benignusu nije bilo ništa, osim što je izgorela druidova odeća koja je bila na njemu. Videvši ovo čudo, kralj Lojguir i njegovi dvorjani su se krstili, i napustili druidsko bezbožje...

Ovakva velika čuda koja su se dešavala u prošlosti Crkve bila su na urazumljenje i korist onovremenim paganima, kojima je Bog pokazivao Svoju svemoć i ljubav da bi ih priveo Sebi. Danas, mada takvih čuda na prvi pogled nema, ima ih i dalje; to jest, vradžbine i čini, ma kako jake demonske sile da navode na pravoslavnog Hrišćanina, samo su paučina pred silom Božjom koja ispoveđene i pričešćene sluge Hristove štiti od svakoga zla. I Kiprijan, i vrač iz Egipta, i Melitina, i druidi slomili su se, a nisu uspeli da slome ljude Bogočovekove.

Međutim, ne treba zaboraviti ni ovo: vradžbine i čini imaju uticaja na one koji ne žive pobožno, koji nisu kršteni i venčani u Crkvi, koji ne poste, ne kaju se i ne ispovedaju, ne pričešćuju Svetim Tajnama, ne vode čist i čestit život. Onda demon polaže prava na njih, i krha ih kako mu se sviđa. Zato se treba obući u sveoružje Božje, i vapijati Ocu i Sinu i Svetome Duhu, nimalo ne sumnjajući u pobedu Svetlosti nad tamom i Pravde nad bezakonjem.

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #107 na: Kolovoz 04, 2011, 11:25:14 »

                                                   SVETI JOVAN ZLATOUSTI PROTIV LEČENjA KOD VRAČARA

Veliki Otac i Učitelj Crkve, Sveti Jovan Zlatousti, mnogo je govorio protiv vračara i gatara i upozoravao ljude da se kod njih nikako ne leče. Njegove reči i danas važe; danas možda više nego ikad. U svojim besedama "Protiv Judeja", u kojima je odvraćao Hrišćane Antiohije da ne odlaze u sinagoge i mole se sa Judejima, veliki Otac je govorio pouku i onima koji su se lečili kod jevrejskih vračara (kao što Srbi danas po amajlije i "zapise" idu kod hodža, nap. prev.). Ljudi kojima je besedio pravdali su se time da su bolesni, i da zato odlaze kod "čudotvoraca". Njima je Zlatoust odgovarao da su bolesti Božje posete radi ispravljanja grehova, i tvrdio da za takve postupke nema nikakvog opravdanja. U nastavku donosimo deo njegove besede koji se tiče lečenja kod vračara:

"Sluge od svojih gospodara i sinovi od očeva trpe često čak i onda kada ih ovi nepravedno kažnjavaju; a zar ti ne želiš da pretrpiš kaznu od Boga, Koji je i iznad svih (gospodara), i koji te voli više od bilo kog oca, Koji sve preduzima i čini ne zbog gneva, nego radi tvoje koristi? Naprotiv, čim se desi bilo kakva lakša bolest, odmah bežiš od Njegovog gospodstva, hitaš ka demonima i žuriš u sinagoge? Možeš li na kraju dobiti oproštaj? Kako ćeš opet biti u stanju da Ga prizoveš? Može li i bilo ko drugi, makar imao i smelost Mojsejevu, da umoli za tebe? Niko. Zar ne slušaš šta Bog govori Jeremiji o Judejima? "Ne moli se za taj narod, jer, i da Mojsej i Samuil stanu preda Me, neću ih uslišiti" (Jer. VII, 16; XV, 1). Tako da postoje gresi koji su iznad svakog oproštaja i ne mogu biti oprošteni. Pri tome Judeji, mada, prividno, svojim vradžbinama i prekidaju groznicu (u telu) - u samoj stvari oni to ne čine, - ali zato u savest uvode drugu, još strašniju, groznicu, zbog toga što će te svakodnevno ranjavati sopstvena pomisao, savest će te mučiti, govoreći: " Postupio si bezbožno, učinio si bezakonje, narušio si zavet sa Hristom, zbog lake boljetice si izdao pobožnost. Zar si ti jedini oboleo? Zar nisu mnogo više od tebe pretrpeli drugi? Pa ipak se niko nije osmelio na delo slično tvome: a ti, slabić i razmaženko, izgubio si dušu svoju.

Kako ćeš odgovoriti Hristu? Kako ćeš Ga u molitvi prizvati? Sa kakvom ćeš savešću ući u hram? Kakvim ćeš očima gledati sveštenika? Kako ćeš se usuditi da rukom dotakneš Svetu Trpezu? Kojim ušima ćeš slušati Sveto Pismo koje se tamo čita?"

Evo šta će ti svakog dana govoriti mučiteljska misao i savest koja mori. Kakvo je to zdravlje, kad u sebi imaš toliko tužilaca? Ali ako malo pretrpiš, ako odbaciš i sa velikom sramotom iz svoje kuće izbaciš one koji su hteli da te nagovore na bilo kakve vradžbine, ili hteli da ti na telo stave bilo kakvu amajliju, odmah ćeš od savesti dobiti rosu spokojstva. Neka te groznica pali koliko hoće: duša će ti pružiti svežinu bolju i spasonosniju od svake rose, od svake vlage. Na isti način na koji ćeš, ako primiš neki vradžbinski "lek", osećati se gore od onih što boluju od groznice, i to zbog pomisli o grehu (koji si učinio, idući vračaru. nap. prev.), tako ćeš i sada, odbacujući sve bezbožnike, makar i stradao od groznice i trpeo mnoštvo nevolja, osetiti se bolje od bilo kod zdravog, zato što će ti misao biti svetla, duša vesela i radosna, a savest će te hvaliti, odobravati i govoriti: "Odlično, odlično, prijatelju moj, druže Hristov, verni mužu, podvižniče pobožnosti, koji si pre spreman da umreš u mukama, nego da izdaš povereno ti blagočešće; u dan suda bićeš sa Mučenicima". Oni su bili spremni da trpe bičevanja i muke da bi zadobili čast (od Boga): i ti si sada rešio da trpiš udarce i muke od groznice i rana, samo da ne bi pristao na bezbožne vradžbine i amajlije; i, hranjen tim nadama (na večne nagrade), ti ni nećeš osećati teške bolove. Ako te ova bolest ne odnese, odneće te, na kraju krajeva, neka druga; ako sada ne umremo, umrećemo kasnije. Truležno smo telo zadobili ne radi toga da bismo, kad ono boli, pristali na bezbožnost, nego radi toga da bismo se bolestima utvrdili u pobožnosti. Sama truležnost i smrtnost tela će nam poslužiti, samo ako budemo blagorazumni, kao osnova slave i u dan (suda) će nam dati veliku smelost, i ne samo u taj dan, nego i u sadašnjem životu. Jer, kad ti vračare izgoniš iz svoje kuće veoma ih posramivši, svi, koji za to čuju, pohvaliće te, zadiviće se i reći jedan drugom: taj i taj, u bolesti i nemoći, mada su ga neki umoljavali, ubeđivali i nagovarali da uzme neke vradžbine, nije ih primio, nego je rekao da je bolje umreti u tom stanju, nego izdati veru. Zatim će uslediti mnoga klicanja od slušalaca, koji će svi biti zadivljeni, proslavljajući Boga. A od koliko će to bista za tebe biti počasnije, od koliko slika slavnije, od kakve časti znamenitije? Svi će (tebe) pohvaliti, blaženim nazvati i vencem okititi; i sami će biti bolji, porevnovaće i počeće da podržavaju tvoju hrabrost. Ako i drugi učine ono što si ti učinio, nagradu ćeš dobiti upravo ti, jer si prvi počeo sa tim revnovanjem. Međutim, posledica tvog dobrog dela neće biti samo pohvala, nego i najbrže moguće okončanje bolesti, zato što će i sama junačna odlučnost tvoja Boga pokrenuti na veće blagovoljenije, i svi sveti će se skupa radovati tvojoj usrdnosti i iz dubine srca će se moliti za tebe. Ako su ovde takve nagrade za tu hrabrost, porazmisli koliko ćeš venaca dobiti tamo, kada Hristos, u prisustvu svih arhangela i angela, dođe, i uzevši te za ruku, izvede te na sredinu tog prizorišta, i da svi čuju kaže: " To je čovek, koga je nekad mučila groznica, koji je, kad su ga veoma mnogi ubeđivali da se izleči od bolesti, zbog Moga imena i straha (Moga), da me ne bi bilo čime uvredio, odbacio i prezreo one koji su mu obećavali da ga izleče (vračarskim) sredstvima, i odlučio da je bolje umreti nego izdati ljubav prema Meni". U samoj stvari, ako Hristos proslavlja one koji su Ga napojili, odenuli i nahranili, još će više proslaviti one koji su radi njega rešili da pretrpe muke groznice. Nije isto dati hleb i odeću i pretrpeti dugotrajnu bolest; ne, ovo poslednje je mnogo teže od prvoga. A što je veći napor, to će blistaviji biti venac. O tome ćemo i sami razmišljati, bili zdravi ili bolesni, i sa drugima o tome razgovarati; i kad se nađemo, bilo kada u teškoj groznici, evo šta ćemo sebi reći: "A šta bi bilo ako bi nas neko optužio, a zatim nas izveli na sud, a tamo nas uhvate i počnu da biju, zar ne bismo onda, nevoljno, morali da trpimo sve, i to bez ikakve koristi i nagrade?" Tako ćemo i sada rasuđivati; sebi ćemo pri tome predstavljati i nagradu za trpljenje, koja može da obodri dušu koja je upala (u čamotinju). A šta ako je groznica jaka? Uporedi je sa ognjem paklenim, koji ćeš sigurno izbeći, ako rešiš da tu bolest trpeljivo podneseš. Seti se koliko su apostoli stradali; seti se pravednika koji su svagda bili u nevoljama. Seti se blaženog Timoteja, - on ikad nije imao pokoja od bolesti, nego je uvek živeo u nemoćima. Ukazujući na to, Pavle je govorio: "Pij po malo vina, zbog svoga želudca i čestih svojih bolesti" (1. Tim. 5, 23). Ako je takav pravednik i svetac, kome je bilo povereno da upravlja vaselenom, koji je vaskrsavao mrtve, izgonio demone i druge lečio od bezbrojnih bolesti, ako je on stradao tako teško; kakvu ćeš izvinu imati ti, koji se i za vreme kratkotrajnih bolesti smućuješ i ropćeš?

Zar nisi slušao da Pismo kaže: "Koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima" ? Koliko mnogo njih i koliko puta je želelo da dobije venac mučenički? Evo to je (trpenje u bolesti) pravi mučenički venac! Mučenik ne postaje samo onaj kome (mučitelj) zapoveda da prinese žrtvu paganskim bogovima, a on reši da mu je bolje da umre, nego da tu žrtvu prinese; ne, očito je da je mučeništvo i to kada čovek uopšte Hrista radi drži ono zbog čega na sebe može da navuče smrt. /..../ Tako i ti, ako se odrekneš magije, čini i vradžbina, a budeš umro od bolesti, bićeš savršeni mučenik, zato što si, kad su ti obećali ozdravljenje putem bezbožja, ti rešio da je bolje da umreš u pobožnosti. To mi kažemo onima koji se hvale i govore da demoni isceljuju. A da bi se uverio da je i to laž, počuj šta Hristos veli o đavolu: "On je čovekoubica od početka" (Jn. 8, 44). Bog kaže da je reč o "čovekoubici", a ti mu hitaš kao lekaru? Reci mi kako ćeš odgovoriti na optužbu da obmanama tih ljudi (vračara, nap. prev.) veruješ više nego reči Hristovoj? Ako Bog govori da je đavo čovekoubica, a ti ljudi, uprkos Božjoj odluci, vele da on može da leči bolesti, i ti primaš njihove vradžbine i vradžbinske lekarije, tim postupkom pokazuješ da njima veruješ više nego Hristu, mada to ne kažeš otvoreno. A ako je đavo - čovekoubica, očito je da su i sluge njihove - demoni - takvi. To ti je Hristos pokazao na samom delu: kada im je on dopustio da uđu u krdo svinja, oni su čitavo krdo potopili u jezeru (Lk. 8, 33), da bi ti znao da bi oni to isto učinili i sa ljudima, i da bi ih odmah pogubili, samo ako bi im Bog to dopustio. Ali ih je on zadržao i obuzdao, i nije im dozvolio da učine išta slično: to su oni i dokazali, kad su dobili vlast nad svinjama. Jer, ako oni nisu poštedeli svinje, još bi manje poštedeli nas. Stoga, ljubljeni, ne varaj se njihovim obmanama, nego budi čvrst u strahu Božjem./.../

Kakva je korist, u samoj stvari, da se ovde na zemlji dobije neko iscelenje, a tamo biti poslat u oganj večni? A da (vračari, hvališući se, nap. prev.) ne bi ukazivali na svoja iscelenja, poslušaj šta govori Bog: " Ako među vama ustane prorok, ili koji snove sanja, i da znamenje i čudo, i ispuni se znamenje i čudo, što reče, pa kaže: "Idemo i služimo drugim bogovima": ne slušajte proroka toga: jer vas kuša Gospod Bog vaš, da li ljubite Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom" (Zak. pon. 13,13).

To znači: ako neki prorok kaže: mogu da podignem mrtvaca, ili iscelim slepoga, samo me poslušajte, i poklonimo se demonima, ili poslužimo idolima; zatim, ako bi onaj koji govori čak i iscelio slepoga, ili podigao mrtvaca, ne slušaj ga ni posle toga. Zašto? Zato što Bog, kušajući te, dopušta ovome da to učini, na zbog toga što On sam ne zna raspoloženje duše tvoje, nego zbog toga da bi ti dao mogućnost da dokažeš da li voliš Boga. Ako je Bog tako negda govorio Jevrejima, to još više važi za nas, kojima je otvorio dveri vaskrsenja, kojima zapoveda da se ne vezujemo za sadašnje, nego da sve nade svoje usmeravamo ka budućem životu."



 

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #108 na: Kolovoz 04, 2011, 11:27:10 »

                                                                                     Vladislav Tiščenko

                                                                               LAŽNA ČUDA BABA VANGE

U sredstvima masovnih komunikacija pojavila su se mišljenja o tome da bi Bugarska Pravoslavna Crkva trebalo da kanonizuje bugarsku proročicu Vangu.

Ko je, međutim, bila baba Vanga? Najpotpunije podatke o privatnom životu "proročice", moguće je pronaći u knjizi "Vanga", koju je napisala njena nećaka Krasimira Stojanova (Sofija, 1989). Treba pročitati šta Krasimira piše o svojoj teti, i sasvim ćete drukčije gledati na "talenat" slavne Vange.

 

Trans i tuđi muški glas

 

Vangelija Pandeva (31. januar 1911.10. avgust 1996.) bila je obična devojčica, izuzev što se rodila sa ušima sraslim za glavu i sa slepljenim prstima na rukama i nogama. U svojoj dvanaestoj godini ona je, posle jednog užasnog nevremena, u potpunosti oslepela. Zatim je, krajem dvadesetih godina, neočekivano za sve žitelje sela u kojem je živela, slepa devojčica počela da ispoljava začuđujuće sposobnosti: mogla je da čita snove svojih drugarica i da predskazuje određene događaje.

Godine 1940. Vanga je prvi put pala u dugi trans ("pogruzila se u sopstvene misli", kaže Krasimira) i smogla snage za opštenje sa demonom, koji joj se objavio u liku konjanika-viteza. Početkom 1941. Vangi se, opet nevidljiv za druge, javio "konjanik" i naredio joj da postane "proročica". Njena sestra Ljupka, koja je tog trenutka bila sa njom, pomislila je da njena sestra doživljava epileptični napad. Sama Vanga je sve, međutim, objašnjavala čudnim snom...

Međutim, 6. aprila 1941. godine, mnogi žitelji sela Strumice bili su preplašeni neočekivanom promenom na licu i u ponašanju Vanginom. Slepa proročica je odjednom progovorila tuđim muškim glasom i počela svima prisutnim da predskazuje budući život ili pogibao u ratu. Kako piše Krasimira Stojanova, to je "trajalo mnogo dana zaredom. Ona uopšte nije spavala skoro čitave godine. Njen izgled je snažno delovao na ljude. Oni su osećali želju da pred njom padaju na kolena".

" Poneki su se bojali njenih proroštava, optužujući je za vračarstvo i crnu magiju. Drugi, začuđeni proročanstvima, naprotiv, preuveličavali su ono što bi ona rekla i pripisivali joj biblijska čudesa", nastavlja Vangina rođaka.

 

Viski i državni biznis

 

Godine 1942. u jeku Drugog svetskog rata, počelo je pravo pokloničko putovanje Vanginoj kući. Ljudi su donosili novac, hranu, stvari i molili je da im predskaže dalji život, da im priča o njihovim bližnjima u ratu, o njihovoj sudbini. Tada je vojnik intendantskog puka Dimitar Gušterov zaprosio Vangu i uskoro ju je iz Jugoslavije odveo u bugarski gradić Petrič.

Čudno je da Vanga, kasnije, nije smogla snage da svog muža izbavi od alkoholizma. Gušterov je umro od ciroze jetre u aprilu 1962, u četrdeset drugoj godini života. Trčeći pomalo pred rudu, primetiću takođe i šta je o Vangi pričao Kirsan Iljumžinov, predsednik Kirgizije, koji je bio njena redovna mušterija: "Vanga je volela unučiće viskija od 150 grama. Uostalom, najslađim darom je smatrala upravo bocu viskija. Zato sam uvek sa sobom donosio viski najbolje marke, koju sam mogao, u tom trenutku, nabaviti" ("Komsomolska pravda", 16. avgust 1996.)

Bugarsko rukovodstvo se zainteresovalo za "vračarski biznis", i 1967, godine Vanga je dobila državnu službu. Odmah su bili određeni telohranitelji, radi kontrole redova ispred njene kuće, radi obezbeđenja njenog mira, odmora i zaštite. Osim toga, zaposlena je specijalna činovnička grupa koja je popisivala imena onih koji žele da budu primljeni kod Vange, i koji su za to morali da uplate određenu sumu novca.

Čime je Vanga objašnjavala svoj fenomen? Ona je ne jednom, govorila da za "došljake" predstavlja otvorena vrata. Pravoslavni ljudi ne sumnjaju da su takozvani "došljaci" - svuda prisutni đavoli. Čoveku upoznatom sa okultizmom, apsolutno je jasan način opštenja Vange sa nečistim duhovima. Vanga je igrala ulogu pasivnog medijuma. Ona je dozvoljavala đavolima da ovladaju njenim telom.

Evo nekoliko primera. Tako, Vanga tvrdi: "Oni dolaze sami, zato što sam ja za njih - otvorena vrata... Kad kod mene dođe neki čovek, njegovi umrli rođaci se skupljaju oko njega, postavljaju mi pitanja i sami na njih odgovaraju, a ja samo saopštavam živima šta sam čula..."

Još jedan primer. Krasimira Stojanova, još dok je bila školarac, nalazila se kraj svoje tetke Vange. Odjednom, "proročica" je izbečila okamenjeno lice na Krasimiru i, tuđim glasom, rekla: "Mi te vidimo...!", a zatim je ispričala devojčici o svemu što je ova radila tokom dana. Sirota Krasimira je pobledela od straha. Vanga je bučno uzdahnula i s teškom mukom progovorila: "Oh, sile su me napustile...!" Na Krasimirino pitanje, zašto je Vanga, odjednom, počela da joj opisuje šta je sve devojčica uradila tokom dana, Vanga ju je uveravala kako ništa slično nije rekla.

Vanga je Krasimiri, jednom prilikom, priznala da se nekakve sile (to jest đavoli) stalno nalaze oko nje i mogu se, čak, videti kao svetle tačke u vazduhu. Ali postoje i "velike sile - njihovi gospodari. Kada oni odluče da progovore mojim ustima, meni postaje loše, i hodam nemoćna čitavog dana", priznala je proročica.

 

Planeta Vamfim i duh Jovanke Orleanke

 

Vanga je takođe objasnila da joj oni (to jest, đavoli), daju mogućnost da čita misli ljudi na svakom jeziku. Na Krasimirinu molbu da ispriča o tim nepoznatim silama podrobnije, Vanga je odgovorila da su oni "sa planete Vamfim" i da se javljaju kao "prozračne figure, kakve čovek vidi, posmatrajući svoj odraz u vodi..."

Vanga posvuda pričuvljava "glasove", koji joj govore o mnogo čemu. Na primer, višekolenskom masonu Svjatoslavu Rerihu, Vanga je, posle došaptavanja đavola, ulila nadu sledećom frazom: "Tvoj otac nije bio zemaljski čovek!" Mi, naravno, znamo za kakvo su veštičarstvo i đavolopoklonstvo Rerisi isključeni iz Pravoslavne Crkve...

Vangin rođak Dimitar Gajgurov seća se da je 1988. godine njegova tetica odjednom sebe proglasila duhom Jovanke Orleanke i počela da bunca take formule, nad kojima on do danas lupa glavu, jer ništa nije mogao da razume. Taj isti Gajgurov opisuje različite vračarske sastanke Vangine sa svojim posetiocima. Mnogi od njih, između ostalog, podsećaju na preporuke iz starinskih magijskih knjiga i rasprava.

Svojoj sestri Ljupki, Vanga je pričala da noću može da napusti svoje telo i da ode na bilo koju tačku planete. Kada je sestra, jednom prilikom, masirala Vanginu glavu, osetila je "kao da njeni prsti dotiču užarenu površinu..."

Iako je sebe nazivala pravoslavnom vernicom, Vanga, u stvari, nije bila takva. Ona je priznavala reinkarnaciju, to jest seobu ljudskih duša iz jednog tela u drugo, što znači da je bila paganka. Osim toga, Vanga je verovala u neizbežnost čovekove sudbine: šta mu je predskazano, to će ga zadesiti. Sve to, naravno, nema nikakve veze sa hrišćanstvom.

Danas čitava Bugarska zna (i naše novine su o tome pisale) za devojčicu iz grada Plovdiva, kojoj se na levom ramenu naselio demon Kiki. Taj demon, lupkanjem, odgovara na pitanja prisutnih, a samoj devojčici daje odgovore preko njenih misli.

Jedanput je ta devojčica zajedno sa roditeljima posetila Vangu. Baba Vanga je svojim duhovnim očima videla Kikija i opisala ga kao čovečuljka sa ptičjom glavicom. Devojčicu je imenovala svojom mogućom naslednicom i kandidatkinjom za ulogu "proročice"!

Ovo pojašnjava ispoljavanje neobičnih sposobnosti kod proste Bugarke Vange. Ona je sebe čvrsto povezala sa svetom palih anđela ili demona, i samim tim se zanavek odrekla Boga i Pravoslavne Crkve!

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #109 na: Kolovoz 04, 2011, 11:36:04 »

                                                                              MOJE ISKUSTVO SA VRAČAROM

Živeo sam, kao i većina današnjih mladih ljudi, nepobožno, i nisam znao ništa o bilo kom svetu, osim ovog koji mi je pred očima. Pogotovu nisam znao ništa o svetu duhovnom. Sreo sam se sa tim svetom preko one mračne, zle strane - vradžbina i gatanja. Sada, kad sam pravoslavni vernik (a Bogu sam se obratio u manastiru Hilandaru, na Svetoj Gori, posle jednog pokloničkog putovanja), sve jasnije mogu da sagledam... Jasno mi je gde sam bio i šta sam radio. Za ovo što beležim već sam se ispovedio kod sveštenika, iskreno se pokajavši. Iznosim to na uvid neupućenima, da bi znali šta može da im se desi ako zalutaju poput mene.

Godine 1993. živeo sam u Kotoru, kao predstavnik jedne firme. Upoznao sam devojku, rimokatolkinju, i počeo sa njom da živim nevenčano, verujući da ćemo se kasnije venčati. Iznenada, ona je, bez ikakvog vidljivog povoda, sa mnom raskinula. Bilo mi je teško.

Kad sam se vratio u rodno mesto, rešio sam da odem kod neke žene koja "pogađa". I to sam rešio po nagovoru jedne svoje prijateljice, koja je takvu ženu - vračaru znala. Bila je čuvena u čitavom gradu. Svekrva, koja ju je naučila svemu, bila je Vlajna.

Mada se kod ove vračare dugo čeka na red, mene je primila - valjda sam joj se učinio simpatičan, a popravio sam joj i luster. Prvo je počela da mi gata u šolju:

U komšiluku imaš neku udovicu... Na mrtvačkoj glavi ti je očitan zapis kod hodže, i zato nemaš cpeće u životu... Što se veridbe tiče, to je, na zahtev tvoje majke, učinila jedna žena - majci se nije svidelo da se ženiš katolkinjom.

Odlučio sam da se "razrešim" kobi. Da bi se čovek "razrešio", treba da prođe ritualno kupanje. Prethodno se vračari nosi pet flaša vode - tri izvorske i dve kućne, jer od ulaznih vrata i belega od odeće u kojoj se spava. Ona nad tim baje.

Flaše moraju biti staklene, sa zatvaračima. Vračara je, kad sam joj vodu doneo, u jednu čašu sipala iz svake boce pomalo, a onda nad tim bajala. Zatim je tu vodu sipala u flaše i prevrnula čašu. Boce se onda raspoređuju, zajedno sa iverom od vrata, belegom od noćne odeće i jednim zapisom koji je bio na staniolu. Baje se ponovo, a zatim se boce okreću na grlić, da bi se videlo kad su čini "nabačene". Veoma je zanimljivo da mi je baba rekla da ovo ne može da radi kad je u pravoslavnom kalendaru crveno slovo.

Na kraju se dobijaju tri flaše "obajane" vode. One se sipaju u sud vruće vode i time se čovek kupa, s tim što se kada zatvori, da ništa ne istekne. Vračara mi je naglasila da, čim otvorim bocu, pored nje stavim odgovarajući zatvarač, jer su zatvarači "glave, a "glave se ne smeju pobrkati". Voda od kupanja se, posle svega, vraća u flaše (amajlija koja se pravi od staniola, sa crvenim trouglom i zalivena voskom na sebe se stavlja posle kupanja - i ona, veli vračara, ima posebnu moć.)

Sa tri flaše vode od kupanja odlazi se, u gluvo doba noći, na raskrsnicu ili most. Zatvarači se skidaju i bacaju, a tri boce se razbijaju jedna o drugu. (Da ne zaboravim: usput ne sme ni sa kim da se priča.) Kada sam razbio flaše, doživeo sam nešto stravično. Čuo sam najrazličitije glasove - počev od voza koji pišti do mijaukanja mačaka, iako nigde nije bilo ni voza ni mačaka...

Sledeći obred za "razrešenje" zvao se "smerenje". To sam joj dozvolio da mi radi na jednom placu u okolini grada, pod plodnim drvetom (bio je orah). Tri puta u toku noći stavljala mi je crveni konac pod noge, podizala ga u visinu glave, stezala oko šaka i pazuha, dok sam ja stajao raširen u vidu, da Bog oprosti, krsta. Sve vreme je bajala. Posle je taj konac zamrsila u klupko i okačila ga o orah, da bi prema zamršenom koncu gledala u budućnost i razrešenje situacije. Sve vreme sam čuo razne strašne glasove - recimo, jata gusaka, koje kao da su htela da kidišu na mene. Na ogradi placa sam video velikog zlatnog leptira. Vračara mi je pričala da se đavo u trenutku "smerenja" veoma ljuti, i da tada ne sme da se govori. Nju je, recimo, mnogo puta gađao kamenjem - kamenje leti, a niko se ne vidi da gađa...

Čemu sam sve prisustvovao kad sam se bliže upoznao sa ovom vračarom?

Mnogo čemu. Pre svega, video sam da najveći broj ljudi kod tih vračara dolaze zbog problema: muž pijanica, napustio ženu, sin ne može da se oženi, kći da se uda... Neko je bankrotirao, neko se razboleo. Što se kaže: muka ih goni! Vračari to znaju, i koriste. Vračara koju sam poznavao imala je asistenta zajedno su se bavili ovim poslom, a naročito tzv. "iskopavanjem mađija". A stvarno su nalazili štošta zakopano u zemlju. Đavo im je otkrivao. Njegove sluge zakopale, njegove sluge otkopale. Kad su išli tamo gde im je bilo sumnjivo, nosili su kadionicu i tamjan, valjda misleći da "Bogu služe". Kad bi došli do sumnjivog mesta, kadili su, a zatim čitali svoje bajalice i kopali. Nalazilo se štošta: jaje, zemlja sa groba u smotuljku, knjiga zakopana u grob - da đak ne može da uči, fotografije i predmeti onoga protiv koga se baje - da se razboli i ne može da mrdne... Od nje sam saznao da se za vračanje koristi mrtvačka voda (voda kojom su prali mrtvaca, nap. prir.), krv, menstrualna krv za tzv. "ljubavne čini"...

Baba i asistent su tvrdili da pomoću odgovarajućeg magijskog crteža može da se izazove saobraćajna nesreća. Znali su šta ko priča o njima. Kako su pogađali? Pa, evo - dođeš kod njih, kad "ordiniraju", asistent babu češka po glavi, i sve priča za šta je ko došao - pogađa. Znao sam neke vrste njihovih bajanja. Recimo, kad đak ne može da uči, baje se nad kilogramom šećera u kockama i knjigama. Posle dete to jede, i kažu da bolje uči... Da bi đak redovno išao u školu (ako beži), podsečeni nokti se obaju i bacaju se ispred škole - kasnije, dete trči na nastavu.

Znam za jedno dete koje je lajalo. Njegovi roditelji su otišli kod vračare. Ona i asistent su mađije, u vidu jaja, našli zakopane ispod njihovog pseta, koje, dok god je dete lajalo, od sebe nije puštalo ni glasa.

Jednoga što je bio poludeo baba je otkupljivala nad vodom.

Stavila ga je na neki splav. Baba i pomoćnik su bajali nad vodom, i koristili su lance i živu iz toplomera.

Jedna žena je rodila sina. Beba je svu noć plakala. Nije znala šta da radi, pa je išla kod hodže u Zvornik. Hodža joj je rekao da traži od pravoslavnog sveštenika da joj osvešta kuću u ponoć(?), da priloži ulje u neki manastir i da uljem iz kandila pomazuje dete. Kada joj je sin napunio 38 godina, a još se nije oženio, i neprestano nastavljao da pije, ona se obratila mojoj poznanici - babi. Ona ih je uputila da otkriju izvesne "smrse" (neko im "smrsio konce"), ali sinu nije bilo ništa bolje... Znam da jedan čovek iz Nemačke nju smatra za sveticu drži njenu sliku na vratima, i neprijatelji mu "ne mogu ništa", a i posao mu bolje ide...

Jednom sam babu vodio na Zlatibor, kod neke usedelice, da joj baje da se uda. Sve vreme uz put sam imao strašna priviđenja. Imao sam prilike da čujem kako se vračara hvali kako u jednom selu za noć mož da izmuze krave, bez fizičkog dodira; krave muču, a ljudi ne znaju šta im je; mleko teče. Neko nevidljiv ih izmuzuje.

Vračara je inače bila velika priložnica hrama Svetog Save u Beogradu. Sve pare koje je u Italiji zaradila vračajući i gatajući, priložila je crkvi, valjda misleći da će tako da se iskupi. Jedna je stvar veoma zanimljiva: na sve velike crkvene praznike baba i njen pomoćnik su se svađali, i te svađe su bile strahovite. Valjda im blagodat Božja, prisutna na te praznike, nije davala mira; naročito njihovom gospodaru đavolu.

Hvala Bogu, od kada sam se obratio Crkvi i postao pravoslavni Hrišćanin razumeo sam suštinu ovih pojava. Video sam da đavo ne voli ni svoje sluge, i da ih neprestano kinji iako zarađuju, iako su slavi zbog svojih "poduhvata", vračari su nesrećni, nervozni, neprestano nezadovoljni...

Daj Bože da se naš narod okrene Crkvi! Posle će biti i vračara manje, a i štetnih posledica po narodnu dušu i duh...

 

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #110 na: Kolovoz 04, 2011, 11:57:23 »

                                                                                     МИРОСЛАВ РАДОШЕВИЋ
                                                                           20 ПИСАМА ЈЕХОВИНОМ СВЕДОКУ


                                                                                        УМЕСТО УВОДА

О учењу Јеховиних сведока знао сам колико и о свим другим псеудохришћанским учењима протестантских секти. Нису ме посебно интересовала, јер сам сматрао да онај ко приступа хришћанском учењу са најискренијим поривима, убрзо мора схватити где је грешка у римокатоличком, као и у протестантском учењу, за шта није потребно нарочито богословско знање, ваћ познавање основних истина, као и извесних чињеница из историје, посебно хришћанске.

Појава римокатолицизма везана је, поред мноштва других узрока, за увођење новитета у изворно хришћанско учење, што је резултовало одвајањем западне цркве од источне, која је наставила да чува и живи истинско, Апостолско Хришћанство. Након одвајања римске цркве и појаве римокатолицизма 1054. године, источна Црква, Православна, оставиће потпуно другачији траг у историји од римокатолицизма. Неколико векова после одвајања римске цркве (XVI век), а због појава и тенденција унутар ње које су се неретко косиле са елементарним хришћанским начелима, јавља се реакција која прераста у реформаторски покрет. Та реакција била је више отпор и критика римокатолицизму, него што је била жеља за истинским Хришћанством.

Не треба сумњати у добронамерност и тежњу за истином реформаторског покрета, но он је ипак само реакција, и протестантизам изникао из реформације, не би ни постојао да није било узрока - римокатолицизма. Протестантизам, посебно онај пренет на тло Америке, одлази у другу крајност. Да би се ослободио неприкосновене хегемоније папске столице, одлази у крајњи либерализам, који резултира појавом мноштва групација и организација заснованих на сопственом схватању хришћанства, а неретко и на личном виђењу појединца, родоначелника неке од тих заједница. Тиме протестантизам прихвата сопствену визију Хришћанства, која за већину постаје и критеријум помоћу кога одређују да ли је неко учење хришћанско или не. Ова доктрина је основни стуб сваког псеудохришћанског учења, јер њоме учење даје кредибилитет самом себи. Из тог разлога данас постоји преко 23000 разних организација, групација и вјерских заједница (тачније, секти) које претендују на изворност и оригиналност, тј. које тврде да су једино истинско Хришћанство. Тако имамо читав спектар разних учења, од оних која су блиска изворишту (римокатолиоцизам) и која представљају званичне протестантске струје (лутеранство, англиканство...), до оних која су у суштини, прави конгломерат разноразних учења неретко са примесама супротним хришћанству (мормони), морбидним доктринама (нпр. Давидови адвентисти седмог дана - Лоза давидијанаца). На срећу, ове последње су малобројне по чланству. Поред тога протестантска учења често завршавају у скептицизму и агностицизму што показује да за основ имају пуку спекулацију, хладног разума.

 

II

 

Са учењем Јеховиних сведока дошао сам у додир стицајем околности, наиме, у случајном сусрету са једном пријатељицом сазнао сам да је њена мајка постала припадница Јеховиннх сведока. Након извесног времена та пријатељица постала је моја супруга. Разговор о вери с њеном мајком постао је неизбежан, те сам морао упознати њихово учење у основним потезима. Очекујући да ћу се сусрести са каквимтаквим богословским системом, размишљао сам у том правцу. Међутим, сваки богословски дијалог је изостао, а ишчитавањем литературе Јеховиних сведока, моје првобитно чуђење прерастало је у шок. Имао сам утисак да сам се обрео у лавиринту искривљених огледала. Учење Јеховиних сведока наликовало је на одраз у кривом огледалу. Хришћанска истина наизглед је била ту, али искривљена и деформисана. Истинска опасност управо и јесте у полуистинама. Могао сам да разумем да човек погреши или да падне у заблуду, али да се одрекне логике, то ми је било неприхватљиво. Не ради се о високом умовању, о логици која истражује неке тешке области, већ о елементарној логици којом свакодневно спознајемо свет око себе. За анализу учења ове секте није потребно богословље, већ превасходно логичко мишљење.

Јеховини сведоци се не либе да и најјасније чињенице или историјске податке представе на искривљен начин, прекрајајући их и прилагођавајући сопственим циљевима. То можда не би било тако страшно, осим за саме чланове секте, да полуистине и неистине директно не вређају оне који нису Јеховини сведоци.

Ишчитавајући литературу Јеховиних сведока, ја сам само препознавао и указивао на контрадикторности, полуистине, па чак и отворене неистине и манипулације, не мислећи, при том, да износим ишта своје. Ако Јеховин сведок неће да буде православан, нико га на то и не нагони (сачувај, Боже - вера и љубав подразумевају слободу), али онда мора признати да је обманути Јеховин сведок. Да је свесно, ради неког циља и интереса, прогутао сервиране лажи, извртање историје Хришћанства, која је коригована тако да обезбеди веродостојност њихове науке. На пример: треба им 607. г. пре Хр. како би уденули 1914. као годину Христове парусије (невидљиве присутности), па, повуци-потегни, прогласише је за годину када је израелска нацпја изгубила суверенитет, јер, рачунају, ко ће то проверити? Ради се о далекој прошлости где је свака манипулација могућа! А ти када видиш како се све савршено сложило, као два и два четири, и не мислиш више на 607. као на позајмљену и непостојећу годину. А на то се и рачуна: прво, на твоје незнање; и друго, на твоје поверење, тј. лаковерност. О овоме ће бити речи, али хоћу само да кажем: буди ти Јеховин сведок, али признај да си обманут, слаган, да верујеш и пристајеш на лаж, упркос очигледним доказима; башкари се у сопственом потирању логике. Али, ако нећеш да признаш обманутост, онда мораш, хтео-не хтео, да се одрекнеш разума. Зашто је то тако, сазнаћеш из писама која следе, а која посвећујем сваком обманутом Јеховином сведоку. Молим вас да прочитате ова писма, јер су она послата на адресе свих Јеховиних сведока и осталих псеудохришћана.

Ако вам је забрањено да читате исповести бивших чланова, ви прескочите првих стотињак страна, али ако вам је забрањено да читате сопствена писма, онда је то највулгарније и најниже задирање у интиму сваке личности, против чега ћете, надам се, јуначки устати! А ово јесу писма упућена на вашу адресу. Читајте их као да су само за вас писана!

 

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #111 na: Kolovoz 05, 2011, 12:06:59 »

                                                                                         ПИСМО БР. 1

                                                                              О ИСТОРИЈИ ХРИШЋАНСТВА

 

Драги пријатељу,

Из личног истраживања званичног става Јеховиних сведока о ранохришћанској историји, закључио сам да ви не познајете ту област. За вас је она оваква: Апостоли су ширили Хришћанство, а након њихове смрти оно се квари, примајући паганске елементе. Црква је пала и постаје легло назови-хришћанских учења. Обезглављено трупло цркве труне у привезаности за овај свет, а доласком цара Константина она потпуно пада у руке овоземаљске власти, која је под директним сатаниним надзором. Корупција, хедонизам, секуларизам и жеља за световном моћи владају онима који себе називају Хришћанима. Тмину, која влада више од 1500 година, с времена на време, пробије понеки зрачак светлости оличен у појединцима, који су једини у историји схватили Библију на прави начин и једини исправно веровали (међу тим појединцима је, свакако, и јеретик Арије), а које је пала Црква кињила нечувеним прогонима. Док у 19. веку, у Америци, трачак светлости није постао излазеће сунце у лику трговца Расела и његове организације Јеховиних сведока! Тиме Хришћанство, пречишћено и Богом благословено, након више од 1500 година поново излази на историјску сцену.

Опростите, али ово је прилично наивно, што предосећате и сами, само нећете јавно да признате, јер истинска историја Хришћанства, коју познаје и основац, никако не иде у прилог доктрини организације Јеховиних сведока. Почећемо редом трудећи се да не западнемо у преопширност, јер је тема веома комплексна.

 

1) Хришћанство у колевци јеврејског храма

 

Најдрагоценије и најзначајније податке о ранохришћанској историји налазимо у самом Светом Писму. ,Дела апостолска"нам говоре о настанку саме Цркве, о пентекосту (духови, педесетница) и почецима њеног живота: "И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца" (Дела 2, 46). Овде можемо запазити неколико веома значајних момената из хришћанског живота. Први хришћани су били Јевреји који су сматрали да су Хришћанством остварене све наде и обећања о Месији назначене у Старом Завету. Тако су јерусалимски храм доживљавали више као свој, него као храм старозаветног јудаизма. Зато Апостол Лука и каже да "бијаху сваки дан истрајно и једнодушно у храму" (курзив наш). Преко храма Хришћанство прима богослужење које, такође, рани хришћани сматрају више својим него јудејским. Но, не ограничавајући се само на храм, поучени Христовим разговором са Самарјанком, проширују своја богослужења и на приватне домове. Зато је први облик грађења хришћанских храмова базилика, која има облик тадашњих световних кућа са централном великом одајом.

Хришћани су, такође, "ломили хлеб"[1] свакодневно, тј. причешћивали су се, што је обављано у склопу агапа вечера љубави, на којима су делили заједничку трпезу. У Светом писму не постоји прецизан опис тих богослужења, зато што је оно било органски део Хришћанства, свакодневица позната сваком појединцу, о чему није било потребе посебно писати. Али, већ у другом веку, постоје записи о тачном поретку Литургије (богослужења, грч. јавна служба) која је садржавала молитве, псалмопојања и химне Христу, о којима Апостол Павле говори у Ефесцима 5, 19 и 2. Тим 2, 11-13, (где је дат одломак химне која је касније постала позната као химна Климента Александријског, а сачувана је до данас).

Расцеп и дефинитивни разлаз Хришћанства и Јудејства почиње отвореним прогоном хришћана од стране традиционалних Јевреја предвођених фарисејима и књижевницима. Прва жртва тог прогона је млади архиђакон и првомученик Стефан, који страда 37. г. Од тада Црква постаје самосвесна, са посебним идентитетом и призивом, васељенска (скидајући традиционалне и националне окове) и с мисијом проповедања Еванђеља с краја на крај света. Први кораци Цркве у свету запечаћени су крвљу Мученика Апостола, али и многобројним чудима која је Господ чинио преко својих изабраника.

Идеја ваших Јеховиних сведока да је Црква умрла док се нисте појавили, противречи не само хришћанској науци, већ и речима Господа Исуса Христа: ,Ја сам са вама у све дане до свршетка века" (Мт. 28, 20). Иако се спекулише и овом изјавом, крвава и мученичка историја се не може променити, као ни чињеница да је Христос глава Цркве (Дела 20, 28), увенчане крвљу мученика и вером верних, тако да до данашњих дана Црква није, нити може бити, без своје Главе Господа, нити је Глава без тела Цркве!

Дакле, на Апостолском сабору, 51. г. у Јерусалиму, хришћанска Црква раскида са јудејским традиционализмом и одлази у свет.

 

2) Почетак прогона и мучеништва

 

Прочитали сте ми одломак из књиге Јеховиних сведока "Човечанство у потрази за Богом" (стр. 260, одељ. 37) где се говори о прогону хришћана од стране Рима, али се не наводе имена пострадалих. Ваш аргумент за то изостављање је да људе не треба уздизати и обожавати. Али таква изјава се коси са заповешћу из Светог Писма: "сећајте се својих наставника, који вам проповедаше реч Божију; гледајте на свршетак њихова живљења и подражавајте веру њихову" (Јев. 13, 7). Има ли боље проповеди од страдања за Христа? Има ли силније вере од вере онога који ју је својом крвљу потврдио? Има ли веће љубави од оне која одлази у смрт ради Христа? Питам вас, зар је обожавање учење на таквим примерима? Зар је обожавање прослављање онога кога је Бог прославио?

Да иронија буде већа, у истој вашој књизи нашао сам више података о Раселу, него о страдањима и мученицима у прва три века, што јасно показује ко је заправо заслужан за постојање Јеховиних сведока. Ипак, благодарећи Господу, сећање на ранохришћанске мученике до данас је сачувано у крилу Свете Апостолске Цркве, тако да знамо имена и опис страдања многих мученика. Постоје хришћанска дела која говоре о страдањима, али и извештаји са процеса и суђења вођених против хришћана, која су састављали нехришћани. Један од првих таквих извештаја је о страдању Антипе епископа Пергамског, 92. г. којег помиње апостол Јован у Откривењу 2, 13.

Па, тако знамо и како су пострадали Апостоли: Свети Апостоли Петар и Павле пострадли су у Риму за време Нероновог гоњења (67.); Апостол Јаков, брат Господњи, убијен је још раније од стране Јевреја (62.); Апостол Андреј је распет на крст у Патрасу (Грчка); Јаков Заведејев пострадао је од мача Ирода Агрипе (44.); Апостол Јуда пострадао је у Јерменији; Апостол Вартоломеј је скончао, такође, у Јерменији тако што је жив одран; Апостол Тома скончао је у Индији избоден стрелама; Апостол Марко је мученички скончао у Египту; Апостол Лука је обешен о маслиново дрво, итд...

Мученичка смрт је много више од саме проповеди, она је потврда хришћанске вере, јеванђеље на делу ("ко се не одрекне себе није мене достојан").

Након страдања Апостола управљање Црквом преузимају епископи (грч. Επισκοπος надзорник) постављени од самих Апостола. Неки од њих познати су нам из Јеванђеља, као на пример, Закхеј (Лк. 19, 2) који је након обраћења следовао Апостолу Петру, а овај га поставио за епископа у Кесарији; Лазар, којег је Господ васкрсао након четвородневне смрти, био је епископ на Кипру; Тимотеј, по Павловој смрти, одлази у Ефес код Апостола Јована и , по његовом заточењу на Патмос, постаје епископ Ефешки (убијен је од стране незнабожаца, око 93. године); Тит је био Крићанин, васпитан у грчком духу, али чувши за Христа одлази у Јерусалим, где је лично видео Спаситеља. Касније постаје ученик Апостола Павла, кога је и сахранио након страдања. Вратио се из Рима на Крит где је управљао црквом до краја живота... Поменули смо само неколицину епископа, углавном оне које помиње Свето Писмо.

Након Нерона (54-68.) и Домицијана (81-96.), који нису разликовали Хришћанство од Јудејства, следећи велики гонитељ хришћана је Трајан (98-117), који и те како разликује ово двоје. У његово време пострадао је Игњатије Богоносац (грч: Θεοφορος) епископ антиохијски, који је био ученик Апостола Јована, а на антиохијском епископском месту заменио је Апостола Петра. Трајан је пред поход на Јерменију и Персију, боравио у Антиохији где је водио разговор са Игњатијем, наговарајући га да му се поклони и призна га за Бога. Када је овај то одбио био је бачен зверима, у Риму. Тиме је Трајан умилостивио богињу Рима пред поход и забавио Римљане. Игњатије је био осуђен као "отац свих хришћана" (тако су називани епископи Оци светогрдника, тј. хришћана) и кренуо је, под пратњом, за Рим. У току путовања писао је црквама које су се налазиле у градовима кроз које је пролазио, упозоравајући их на јереси које су почеле да се појављују. Посланице које је тада написао су сачуване до данас: посланица Римљанима, Ефесцима, Магнежанима, Тралијанцима, Филаделфијцима, Смирњанима и Поликарпу епископу смирском. Игњатије је, као и његов учитељ Апостол Јован, водио жестоку борбу против јеретика евионитагностика (одрицали божанство Господа Исуса Христа) и докета (учили да је Господ имао само привидно тело и да су страдања самим тим била привидна). Тема свих посланица је: "сведочење о Христу". Христос је за Игњатија био "оваплоћени Син Божији, Бог истинити јављен у истинском телу, рођен као човек са телом од свете Дјеве Марије и Духа Светога, који је једини Спаситељ и Искупитељ, Он вера и љубав, крст и васкрсење, живот и спасење, хлеб и крв вечнога живота; предвечна Реч Божија и љубав Божија, новина бесмртности и непропадљивости за род људски и сву творевину Божију..."[2]

Будући да је богословље о Светој Тројици (у посланици Ефесцима 9, 12 описује однос Ипостаси Свете Тројице према човеку) веома изражено код Игњатија, у литератури Јеховиних сведока о њему нећете пронаћи ништа без обзира што је он ученик Апостола Јована пострадао за веру Христову 107. године у римском колосеуму, у време царевања Трајана.

Критикујући хришћански догмат о Светој Тројици у брошури "Да ли треба веровати у Тројство?" цитирате доникејске Оце Цркве који по вама нису веровали да је Господ Исус Христос - Бог. На страни 7. поменуте брошуре цитирали сте св. Јустина Философа мученика, св. Иринеја епископа Лионског, св. Климента епископа Александријског, Тертулијана, св. Иполита епископа Римског и Оригена, али ваши цитати сведени су на две до три речи и ништа више! Нигде ни помена одакле су цитати узети, ни једно једино дело неког од Отаца није наведено. Зашто? Прво, зато што ваша тврдња да доникејски Оци нису веровали у Бога у три ипостаси није тачна! Друго, нека се сваки Јеховин сведок запита: ако учи о Богу онако како су учили ранохришћански Оци Цркве, зашто му нису доступна за проучавање дела тих Отаца? Зар је "Кула стражара" битнија за хришћанску науку од дела непосредних апостолских ученика и њихових ученика? Пошто би сваки Јеховин сведок, проучавајући дело било којег од наведених Отаца, убрзо схватио да је ранохришћанска наука потпуно другачија од оне коју проповеда нису наведени наслови цитираних дела. Излагање богословља сваког од Отаца понаособ заузело би много простора, зато сам изабрао да упознате укратко богословље и личност св. Иринеја Лионског.

У ком делу Свети Иринеј Лионски говори да је предљудски Исус егзистирао одвојено од Бога и био подређен, није наведено у брошурици Јеховиних сведока, али они тако тврде. Сачувана дела Св. Иринеја Линског су: Разобличавање и побијање лажног знања (грч. Ελεγχος και ανατροπη τηςψεθδονομον γνωσεως или скраћено, Против јереси), Излагање апостолског учења (грч. Επιδειξιξι του αποστολκου κηρυλματος), као и бројни фрагменти. Познато је да је написао и: О знању (Περι εποσμημης), О монарxиju или о томе да Бог није творац зла, О огдоади (О осморици) и О расколу.

У богословљу Светог Иринеја Лионског, Бог у односу према свету јесте Творац, а наше знање о Богу долази кроз Логос. Ево шта он каже у делу Против јереси 4, 38: "Син је мера Оца, зато што он садржи Оца", тј. у Сину је Отац потпун (,јер у њему обитава сва пуноћа божанства телесно", Кол. 1, 9 што је за свакога Оца и хришћанина значило и значи да је Господ Исус Христос БОГ). У истом делу даље се каже: "Бог је постао човек, Господ је тај који је спасио човека", као и следеће: "да нам спасење није дошло од Бога, не би нам оно било сигурно. Да човек није сједињен са Богом човек не би могао да постане учесник бесмртности...". У наставку, Свети Иринеј излаже православно учење о богочовечанској природи Господа Исуса Христа (Против јереси: 3, 21; 3, 18; 4, 20; 5, 1).

Свети Иринеј се убраја у највеће богослове Цркве, а нарочито су значајна његова учења о Светој Тројици и Логосу, као стецишту Бога и човека, учење о јединству бића Божијег (дакле, да нису три Бога, него један у три личности), учење о Оваплоћењу, еклисиологија (учење о Цркви), учење о Светом Предању и Светом Писму, итд...

Свети Иринеј Лио
Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #112 na: Kolovoz 05, 2011, 10:18:32 »

                                                                                              PISMO BR. 2

                                                                                            KELS I JULIJAN

                                                                               Autoriteti za Jehovine svedoke

 

Poštovani prijatelju istine,

Pošto je u opisivanju Konstantinovog perioda od strane Jehovinih svedoka iznešeno mnoštvo poluistina i neistina pitanje koje treba razmotriti jeste valjanost korištenih izvora. No, dovoljno je prelistati literaturu Jehovinih svedoka da bismo videli koje izvore koriste u kritici "nazovi hrišćanstva" tj. nas.

Citirajući Vila Djuranta, oni kažu da je: " Celzo (Kels) sarkastično primetio da su hrišćani podeljeni na toliko frakcija da svaki pojedinac želi imati vlastitu stranku"[1]. Ko je u stvari Kels? Bio je filosof epikurejac, dakle, fubi materijalista, a samim tim ljuti protivnik Hrišćanstva. U svom spisu "Istinita reč"[2] punom mržnje, poseže za jevrejskim lažima o Gospodu i Bogorodici, a koje ne navodim jer takvu hulu ne mogu da ispišem (možete ih pronaći u "svetoj" knjizi novojudaizma Talmud/ sabat 104 b/ i u Tokdoš ježu i Sahar). U spisu Kels dokazuje besmislenost Hrišćanstva ismevajući nisko poreklo Gospoda Isusa Hrista kao i Apostole, dok hrišćane imeva zbog njihove iskrenosti i nižih položaja u društvu. Njegova "sarkastična" opaska o podeljenosti Hrišćanstva je u stvari zlurada neistina, jer ono što je Kels video kao hrišćanske frakcije su u stvari jeresi koje je Crkva osudila i izopštila (inače većina tih jeresi je danas sastavni deo doktrine Jehovinih svedoka). To što su neki od njih hteli prikazati sebe kao autentične hrišćane (npr. Markion) nikakav je argument za Kelsovu primedbu, jer tako imamo i danas mnoštvo onih koji sebe nazivaju hrišćanskim zajednicama, ali samo je jedna istinska i apostolska Crkva. Žalosno je da neko ko sebe naziva hrišćaninom kao "autoritet" može navesti i citirati Kelsa.

Na str. 266 gore pomenute knjige Jehovinih svedoka, u posebno istaknutom delu teksta, kao "autoritete" u kritici Hrišćanstva, Jehovini svedoci navode Porfirija i već pomenutog Julijana "rimskog cara i protivnika Hrišćanstva". Tekst govori o tome kako su Porfirije i Julijan potakli pitanje "jesu li Isusovi sledbenici, a ne sam Isus odgovorni za osobit oblik hrišćanske religije". Po rečima Jehovinih svedoka ova dvojica su na temelju Novog Zaveta dokazali da Isus sebe nije nazivao Bogom, a da su "njegovi sledbenici odbacili njegovo učenje i na svoju ruku uveli nov način obožavanja u kojem je Isus predmet obožavanja i klanjanja".

Pošto smo o Julijanu nešto već rekli samo ćemo razjasniti gde i kako Julijan piše o Hrišćanstvu. Julijan je svoju kritiku Hrišćanstva naslovio: "Protiv hrišćana", gde u sedam knjiga pokušava da dokaže protivrečje hrišćanskog učenja. Zašto Jehovini svedoci ne navode iz kojeg su dela preuzeli Julijanovu kritiku? Zato što se u tom delu navodi koji su to "sledbenici" izmenili učenje o Gospodu i proglasili ga za Boga. Julijan kaže da Isus sebe nije smatrao Bogom pa to ne čine ni Matej, ni Marko, ni Luka, već ga Bogom naziva samo "dobri Jovan" (Apostol Jovan nap. aut.) i to kada je saznao da ga mnogi ljudi u Grčkoj i Španiji tako zovu. Ovako Julijan govori o Apostolu koji je bio "ljubljeni učenik" Hristov, kojem je poverio Gospod Majku na čuvanje, kojem je otkrio budućnost sveta i Crkve (Otkrivenje). Po Julijanu baš taj učenik ne zna ko je Gospod. Dok

Apostola Jovana u podsmešljivom tonu naziva "dobri", o Gospodu Isusu Hristu u istom delu kaže da je njegova propoved bila beznačajna i da je njome zadobio nekoliko naivnih žena i robova. Hrišćani su za Julijana glupi, jer su mrtvaca priznali za Boga, a mrtvim ostacima (tj. Gospodu) i danas ukazuju poštovanje. Ovako Julijan govori u svom spisu "Protiv hrišćana".

Ono što Jehovini svedoci prećutkuju jeste da je Julijan pod sledbenicima Isusa Hrista koji su ga priznali za Boga isključivo podrazumevao Apostole, a posebno Apostola Jovana. To čine da bi smo stekli dojam da su ti Hristovi sledbenici "nazovihrišćani" tj. Crkva. Dok cara Konstantina koji je među prvima pokrenuo inicijativu novozavetnog kanona, nazivaju paganinom i mnogobožcem, dotle Julijana, Jehovini svedoci, citiraju kao znalca Svetog Pisma. Svaki komentar je izlišan.

Druga "autoritet" pored Julijana za Jehovine svedoke je Porfirije. Porfirije je bio neoplatonik, dakle, više mnogobožački bogoslov nego filosof. On, kao i Julijan, traga za protivrečju između Starog i Novog Zaveta kao i u učenju samih Apostola. Njegov spis je kao i Julijanov, naslovljen "Protiv hrišćana" gde u petnaest tomova iznosi "argumente" protiv Hrišćanstva. Porfirije tvrdi da su sledbenici Hristovi koji nisu razumeli njegovu nauku, Apostoli, a to potkrepljuju nesporazumom Apostola Petra i Pavla (Gal. 2,11) namerno prećutkujući da taj nesporazum nije doveo ni do promene ni do razlike u učenju Apostola. Porfirije za Gospoda kaže da je promenljiva i nestalna ličnost iako, za razliku od Kelsa, kao argument ne iznosi najgnusnije laži. Porfirije je duboko prezirao hrišćane, a kao sinkretista prisvajao je neke hrišćanske ideje.

Porfirije i Julijan su pod sledbenicima koji nisu razumeli Hristovu nauku podrazumvali isključivo Apostole želeći time da poljuljaju same temelje Hrišćanstva. No, Jehovini svedoci su taj detalj prećutali. Ono što je zastrašujuće jeste činjenica da majstori bruklinske kuhinje i te kako znaju odakle su citirali Julijana i Porfirija, što znači da znaju sve što u tim spisima stoji, ali iznose samo ono što im odgovara.

Tragično je da neko kao poznavaoce Svetog Pisma navodi njegove ljute protivnike, a da tragedija bude potpuna naslov teksta u kojem Jehovini svedoci iznose zaključke Porfirija i Julijana glasi: "hrišćanstvo protiv nazovihrišćanstva" (Čovečanstvo u potrazi za Bogom, str. 266).

Kome je ovakva manipulacija poluistinama i neistinama potrebna najbolje da se zapitaju sami Jehovini svedoci.

 

* * * * *

 

Pošto bismo o odnosu Jehovinih svedoka prema Vaseljenskim saborima mogli mnogo šta reći, ovde ćemo izneti njihovo mišljenje o Prvom Vaseljenskom saboru kao primer tipične primene poluistine.

Želeći da prikažu Prvi Vaseljenski sabor kao nelegitiman i da minimiziraju njegov značaj, Jehovini svedoci navode kako je na tom "nereprezentativnom koncilu"[3] bilo oko 300 učesnika, "a to je svega trećina biskupa (episkopa nap. aut.) tadašnje crkve".[4]

Ono što Jehovini svedoci ili ne znaju ili namerno propuštaju da kažu jeste da jedan sabor postaje Vaseljenski kada odluke važne za Crkvu u celini prihvate sve pomesne Crkve. Dakle, nije potrebno da episkopi svih pomesnih crkvi prisustvuju saboru, već da prihvate njegove odluke. Na prvom Vaseljenskom saboru koji je sazvan radi Arijeve jeresi (koju ispovedaju Jehovini svedoci) nisu učestvovali svi episkopi, jer su mnogi od njih već ranije osudili i Arija i njegovu jeres (npr. Arhiepiskop Aleksandar Aleksandrijski, Svetitelj i veliki bogoslov) i samo su čekali da i formalno prihvate odluke sabora.

Insinuacije Jehovinih svedoka o tome da je car Konstantin na sabor doveo samo one episkope, koji su prihvatali njegovo viđenje Hrišćanstva, ostaju u domenu hipotetike. Ono što prenebregavaju ne samo Jehovini svedoci već i mnogi istoričari, koji su antihrišćanski nastrojeni, jeste činjenica da su mnogi od episkopa koji su učestvovali na saboru nosili ožiljke ne tako davno okončanog Dioklecijanovog gonjenja. Po Jehovinim svedocima ti episkopi su trpeli mučenja, stradanja i progone da bi na kraju izdali i Hrista i Hrišćanstvo, osudivši Arija.

Ko su žrtve ovakvog manipulisanja istinom, istorijom i činjenicama prosudite sami.

NAPOMENE:

Čovečanstvo u potrazi za Bogom, str. 279
Sačuvana u odlomcima u Origenovoj apologiji Protiv Kelsa
Čovečanstvo u potrazi za Bogom, str. 276.
Publikacija Da li treba verovati u Trojstvo?, str. 8.
Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #113 na: Kolovoz 05, 2011, 10:28:26 »

PISMO BR. 3

                                                                           KO JE ISUS HRISTOS?

Dragi prijatelju,

znajte da je pitanje koje Gospod Isus Hristos upućuje Apostolima: "A vi, šta velite ko sam ja?" (Mt. 16,15; Mk. 8,29; Lk. 9,20), pitanje upućeno svim ljudima. Odgovarajući na ovo pitanje svaki čovek čini najsudbonosniji izbor: između vaskrsenja i večnog života, sa jedne i smrti i - večne propasti, sa druge strane; izbor između Carstva Nebeskog i tame najkrajnje! Odgovor na ovo pitanje pokušavali su kroz istoriju da daju mnogi, tako da ih možemo grubo razvrstati u dve celine: odgovori koje daju oni van Hrišćanstva (judeji, neznabošci, muhamedanci... sve do današnjih dana) i odgovori koje daju oni ponikli iz hrišćanske sredine (to su uglavnom istovremeno i nosioci jeresi i raskola, i njihov istorijski put možemo, takođe, pratiti do danas).

U prvoj grupi nalazimo one koji su sa Hrišćanstvom povezani organski (Jevreji) ili geografsko-istorijski (neznaboštvo, muhamedanstvo itd.), a čiji je odgovor neretko bio uslovljen shvatanjem koje im je ustanovljeno religijskim ili filosofsko-naučnim ubeđenjima. Prvo su odgovor dali Jevreji odmah nakon raspeća: "... sjetismo se da onaj varalica (Isus) kaza još za života ..." (Mt.27,63). Međutim, ovo nije i jedini odgovor koji daju Jevreji. Potonje odgovore nalazimo u svetim knjigama novojudaizma (Talmud, Zohar, Šulhanaruh), a ti odgovori ne samo da su neosnovani, već su gomila najgnusnijih laži i kleveta, u kojima se materijalizovala sva mržnja kojoj je bio izložen Gospod od strane Judeja. Pošto takve laži nije umesno ni izgovoriti, a kamo li pisati, ostavićemo ih tamo gde jesu.

Sukob Hrišćanstva i mnogoboštva se odigrao na dva polja: religijskom i filosofsko-naučnom. Naime, mnogobošci su imali susret sa monoteističkim judaizmom, ali taj susret nije prerastao u otvoren sukob, jer je judejski monoteizam ipak ostao u okviru nacionalne religije. Međutim, ono što je Hrišćanstvo donelo sa sobom jeste vaseljenska vera koja ne poznaje granice država i nacija, ono je vera "Novog Izrailja", vera svih onih koji poverovaše u Jevanđelje o Isusu Hristu. Iz svega ovoga je proistekla mnogobožačka reakcija na Hrišćanstvo. Izgubivši veru u bogove rimske mnogobožačke religije, intelektualna elita rimske imperije, glavni oslonac protiv Hrišćanstva, pronašla je u filosofiji. Zato su i pripadnici raznih filosofskih pravaca pokušavali da daju svoj odgovor na pitanje: "Ko je Isus Hristos?". Pošto su svi oni, u glavnom, smatrali Hrišćanstvo za suludu veru, tako su i njihovi odgovori bili uglavnom slični. Stojici, ne razmatrajući uopšte hrišćansko učenje, odbacuju ga sa svom gordošću svog filosofskog znanja. Za njih je dovoljno to što je osnivač Hrišćanstva drvodelja, a ne visokoškolovani filosof, da Hrišćanstvo bude prezreno.

Među prvima koji je pokušao da da neku sistematičniju kritiku Hrišćanstva, bio je epikurejac Kels, koji u svom spisu, napisanom protiv hrišćanstva "Istinita reč", u stvari ne iznosi ni jednu argumentovanu kritiku, već samo ponavlja klevete i laži koje su protiv Hrista iznosili Jevreji. Pored Kelsa, od epikurejaca koji pokušavaju da kritikuju Hrišćanstvo, je i satiričar Lukijan Samosatski, koji u svojoj satiri "Peregrin Protej" ismeva hrišćane, a Gospoda naziva varalicom.

Ozbiljniji protivnik Hrišćanstva je neoplatoničar Porfirije (233-304)[1] koji, pored sistematičnije kritike, pokazuje i mnogo bolje poznavanje hrišćanskog učenja od ranijih kritičara.

Neoplatonik Jeroklo je daleko ispod Porfirija u poznavanju Hrišćanstva, i u svojim kritikama samo ponavlja iste klevete i laži kojima se koristio i Kels.

Gotovo sedam vekova od rođenja Spasitelja, javlja se nova monoteistička religija na istorijskoj sceni islam. Pošto je islam mešavina starozavetnog judejstva, nekih hrišćanskih učenja i arapske mnogobožačke religije, samim tim je došao u situaciju da da odgovor na pitanje: ko je Isus Hristos. Islam za Gospoda, kaže da je od svih pejgambera (proroka), koje je Alah slao kao preteče najvećem proroku Muhamedu, najveći Isa pejgamber, sin Marijin. Po islamskoj nauci, Isa (Isus) je samo čovek, ali rođen na čudesan način. Zanimljivo je da Kuran[2] govori o Gospodu bez mržnje koju nalazim u u Talmudu.

Ovo nisu jedina mišljenja nehrišćana o Gospodu. Niz odgovora možemo pratiti do danas, a navedeni odgovori su dati u prvim vekovima Hrišćanstva, i čine mišljenja prvog okruženja hrišćanske vere, koje je često bilo neprijateljski raspoloženo.

Sledećoj grupi pripadaju svi oni koji su iznikli iz samog Hrišćanstva, kao i oni koji su za osnovu svog učenja uzeli hrišćanske ideje. To su uglavnom nosioci glavnih jeresi i raskola, koji su otpadali od Crkve najčešće dajući odgovor na postavljeno pitanje. Tako se prvi jeretici pojavljuju još u apostolsko vreme ponikli iz judeohrišćanske[3] sredine. Mnogi, koji su prelazili iz Judejstva u Hrišćanstvo, nisu raskidali sa obrednom stranom Judaizma. Oni su i dalje ispunjavali starozavetni Mojsijev zakon i, neretko su, naglašavanjem važnosti starozavetnog zakona, smućivali i zbunjivali hrišćane koji su prelazili iz mnogoboštva. Govorili su da je i za hrišćane neophodno da se obrezuju i da drže judejske običaje. Ova pitanja bila su povod sazivanja Apostolskog sabora 51. r. u Jerusalimu, na kome je doneta odluka da neznabošci koji prelaze u Hrišćanstvo, nisu obavezni da drže Mojsijev zakon. Treba da se čuvaju krvi, udavljenog i bluda.[4]

Mnogi judeohrišćani bili su nezadovoljni odlukama Sabora i počinju odvajanja od hrišćanske zajednice. Tako su nastali Evioniti - sekta judejstvujućih hrišćana. Njihovo konačno izdvajanje bilo je nakon razaranja Jerusalima od strane Tita (oko 70. g.), a tome je krivac Tetubis, nezadovoljan što nije izabran za episkopa. Evioniti uče da je Gospod samo prorok sličan Mojsiju, odbacuju Njegovo božanstvo, kao i Njegovo natprirodno rođenje. Hristov rad svode na razjašnjenje i dopunu starozavetnog zakona. Strogo drže subotu, obrezanje, itd.

Očekuju da će Gospod pokoriti čitav svet i osigurati vlast Judejima kroz hiljadugodišnje carstvo. Pored Evionita tu su i EvionitiGnostici koji judejskom učenju dodaju mnogo neznabožačkih elemenata, a o Gospodu kažu da je božanstveni duh koji se javio u liku Isusa Hrista, čija je misija da obnovi staro učenje dato malom broju izabranih.[5]

Navedimo i gnosticizam koji se javlja u hrišćanskom obliku, već u apostolsko vreme. Gniosticizam je skup raznih učenja, konglomerat svega onoga što su gnostici smatrali zanimljivim i prihvatljivim. Zato se javlja kao veoma žilav protivnik, jer nije bio neprijateljski nastrojen prema Hrišćanstvu, naprotiv, ali nakon prisvajanja nekih hrišćanskih ideja, često teži da sebe prikaže kao originalno učenje. Zbog te osobine, prilagođavanja i sinkretističkog prisvajanja, gnosticizam se zadržao veoma drugo na istorijskoj sceni, a kada govorimo o njemu kao o protivniku Hrišćanstva treba ga prevashodno shvatiti u okviru učenja. Dakle, kao duhovnog protivnika. Ono što gnosticizam kaže o Gospodu uglavnom se ne razlikuje među pravcima. Gnosticizam smatra da je Gospod eon (viša duhovna suština), a razlike se uglavnom odnose na način i razlog dolaska Gospoda u svet, cilj misije, način sjedinjenja sa čovekom, itd. Za gnostike, Gospod je čovek na kojeg je sišao viši eon radi poučavanja ljudi, a ne radi iskupljenja. Prilikom stradanja, eon je ili napustio čoveka Isusa, ili je prividno stradao u stvarnom ili prividnom telu.

Koliku je opasnost gnosticizam predstavljao pokazuje i to da su sami apostoli pisali protiv gnostika. Gnostička učenja mogla su lako da odvrate čoveka sa istinskog hrišćanskog puta. Među prvim gnosticima je Simon Gatar,[6] za kojeg Sveto Pismo kaže da se izdavao za "nekog velikog" (D.ap. 8, Cool. Protiv gnositika doketa[7] (grč. dokeoizgledati) Apostol Jovan piše u 1. Jov. 4, 2- 3 i u 2. Jov.7. Protiv antinomista[8] (Nikolaiti) Apostol Jovan piše u Otkrivenju i naziva ih valamitima Novog Zaveta (Otk. 2, 1415). Osim njih, apostol Jovan vodio je borbu i protiv Kerinta[9] koji počinje sa svojim učenjem u Palestini za vreme Domicijana (81-96.), a posle prelazi u Efes. Njegovo učenje je mešavina gnosticizma i evionstva. U Efesu je Apostol Jovan vodio posebno brigu da hrišćani ne budu privučeni njegovim učenjem. Protiv gnostičkog učenja piše Apostol Pavle u poslanicama: 1. Tim. 6,20 i Kol. 2,8; 16-18.

Osim pomenutog Kerinta poznati gnostici su Vasilid Sirijac, koji je 125. g. u Aleksandriji osnovao svoje društvo. Zatim Valentin, aleksandrijski Jevrejin koji je uglavnom radio na Kipru (umro oko 160. r). Predstavnici sirijskog gnosticizma su Saturnin, savremenik imperatora Adrijana (117-138.), i Tatijan. Za razliku od predstavnika sirijskog i aleksandrijskog gnosticizma, koji su propisivali najstrožu askezu, antinomisti su učili da moral sputava duhovnu slobodu, a njihovi predstavnici su Karpokrat i sin mu Epifan, koji je u 17. godini umro od razvrata.

Možemo pomenuti i markionstvo,[10] koje je zaseban gnostički sistem, po kome se Gospod nije rodio od Djeve Marije, već je jednostavno sišao u kapernaumsku sinagogu. Markionstvo uči da je Gospod došao da poduči ljude kako se mogu osloboditi Demijurgove[11] vladavine i održati punu pobedu duha nad materijom. Po njemu je Demijurg starozavetni bog, dok je Hrišćanstvo potpuno nezavisno otkrivenje od Starog Zaveta. Ono što ga odvaja od gnostika je njegov pokušaj da se prikaže kao čist hrišćanin. Markion koristi isključivo kanonske knjige, ali je prema kanonu suviše slobodan i sam prepravlja. Jevanđelje po Luci, koje jedino prihvata, kao i poslanice Sv. ap. Pavla.

Pored navedenih, postojala je i jeres zvana manihejstvo, čiji je osnivač Manes ubijen u gradu Gandizapuru 277. g. Manihejstvo ima mnogo primesa sirijske dualističke religije, zoroastrizma (parsizma) i mnogo fantastičnih opisa. Po Manesu Hristos je prvočovek - eon svetlosti, koji silazi u carstvo tame i stupa u borbu sa demonima pomoću pet čistih sila.

* * * * *

Ovo je bio kratak istorijski osvrt na prva tri veka postojanja Hrišćanstva u kojima se javljaju pokušaji da se odgovori na pitanje ko je Isus Hristos. Pošto se kasniji odgovori ne razlikuju posebno od navedenih, nije potrebno da nastavimo izlaganje sve do današnjeg vremena. Treba reći da neka učenja, proistekla iz Hrišćanstva, imaju izuzetno visoke zahteve moralnog života i discipline. U tome je bila najveća opasnost po hrišćane, jer su mnogi mogli biti privučeni visokomoralnim kvalitetima nekog od učenja. Međutim, Hrišćanstvo nije samo moralni sistem, već celoviti život u istini, tako da i visokomoralni i asketski život bez istine, koja je Hristos, ne uvodi u život večni.

Postoji nešto što je identično za sve ove odgovore, bilo da u njima stoji da je Gospod varalica, običan čovek, učitelj, prorok sličan Mojsiju, bilo da kažu da je On eon-viša duhovna suština, da je duhovno biće, itd. - a to je, da su svi ovi mnogo manje odgovori, a mnogo više opovrgavanje božanstva Gospoda Isusa Hrista. Sva ova učenja za osnov imaju tvrđenje da Gospod Isus Hristos nije istiniti Bog, Tvorac, Iskupitelj i Spasitelj sveta.

Naime, ulazeći u svet sa naukom o Bogu koji je postao čovek da bi spasao ljude od greha, zla i smrti, Hrišćanstvo je negiralo potrebu za bilo čime što nije Hristos i što nije ohristovljeno. U svetlosti Hrišćanstva postaje izlišna potraga filosofa za smislom i ciljem života, jer je u svet došao Onaj koji daje život. Izlišno je postalo traganje za istinom, jer je sama Istina došla u svet. Ovim, dakle, prestaje i svaka potreba za filosofskim umovanjem[12] a to je imalo ogromne posledice za filosofe koji su gordo, sa visina svoje filosofske učenosti, gledali na Hrišćanstvo. Zato je za njih opovrgavanje Hristovog božanstva postalo od životne važnosti, jer se time podrivala i sama apsolutnost hrišćanske istine.

Judeji bi, priznavanjem Gospoda za Mesiju, izgubili svoje dugoočekivano carstvo na zemlji.

Mnogobožačka religija morala bi da prizna svoju zabludu i da se preko noći odrekne panteona božanstva, kojima su posvećivani velelepni hramovi.

Mnogi samoproklamovani učitelji morali bi da se odreknu svog poslanstva i da svojim sledbenicima priznaju sopstvenu zabludu.

Zbog svega ovoga, odricanje božanske prirode Gospoda Isusa Hrista bilo je od presudnog značaja za sve njih, a kao što vidimo razlozi su uglavnom subjektivne prirode.

 

NAPOMENE:

Origenov učenik, ali je neosnovano mišljenje da je bio hrišćanin, u stvari je bio eklektičar.
Sura 3. ajet 40-47. Pored ovog mesta Kuran pominje Gospoda i Djevu Mariju na još nekoliko mesta iz kojih je očigledan uticaj gnosticizma na islam.
Prvi hrišćani su bili mahom Judeji.
Opisano u Delima Apostolskim 15. 1,29.
Tipično gnostičko učenje
O učenju Simona gatara saznajemo iz dela sv. Irineja Lionskog.
Učili su da je telo koje je Gospod imao bilo prividno.
Antinomisti su gnostici koji su odricali moral i razvrat su smatrali jednim od puteva za oslobađanje od okova materije.
Očuvano je predanje po kome je sv. Jovan sa učenicima došao do javnog kupatila u kome je bio Kerint i, videvši ga, apostol reče učenicima: uklonimo se odavde da svodovi ne padnu na nas, jer je ovde Kerint, neprijatelj istine.
Osnovao ga Markion koga je njegov otac episkop sam odlučno od crkve zbog jeretičkog učenja.
Demijurg, božanstvo ureditelj, spona između apsolutnog boga i tvorevine, po grčkoj filosofiji, posebno kod Platona.
Ne filosofskim mišljenjem, već filosofskim spekulacijama u vezi problema koji su rešeni u hrišćanstvu.
 

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #114 na: Kolovoz 05, 2011, 10:39:27 »

PISMO BR. 4

                                                   DA LI JE HRISTOS ARHANĐEL MIHAIL?


Žalosno je reći, dragi moj, da među one koji u današnje vreme opovrgavaju božanstvo Isusa Hrista spadaju i vaši Jehovini svedoci. Tvrdite da svoje učenje zasnivate isključivo na Svetom Pismu i da na osnovu istog tog Svetog Pisma dajete odgovor na pitanje: "Ko je Gospod Isus Hristos". U literaturi Jehovinih svedoka, zapazio sam, nekoliko verzija učenja o Gospodu, koje primenjujete u zavisnosti od tematike kojom se tekst ili knjiga bavi. Za Gospoda se kaže da je:

1) Najveći čovek koji je ikada postojao (postoji knjiga ovako naslovljena)

2) Bog, ali ne svemogući, potčinjen Ocu (ovde je Bog u kontekstu Bog po blagodati)

3) Jedinorođeni Sin Božiji kojeg je Bog prvog stvorio (parafraza na definiciju str. 142. knjige Raspravljanje na temelju Pisma)

4) Arhanđel Mihail

 

Zbog obimnosti razmotrićemo samo učenje Jehovinih svedoka da je Gospod, u stvari, arhanđel Mihail.[1] U drugom pasusu navedenog teksta stoji: "U 1. Solunjanima 4:16 (St) zapovest Isusa Hrista da započne uskrsenje opisano je kao "glas arhanđela", a u Judi 9. stoji da je taj arhanđeo Mihailo".

Razmotrimo šta stoji u navedenim stihovima:

"Jer će sam Gospod sa zapovešću, Glasom arhanđela i sa trubom Božijom, sići s neba i prvo će mrtvi u Hristu vaskrsnuti."(1. Sol. 4, 16)

"A Mihailo arhanđel, kada prepirući se sa satanom govoraše o Mojsijevom telu, ne usudi se izreći hulnoga suda, nego reče: Gospod neka ti zapreti!" (Juda 9).

Gde u ovim stihovima stoji da je arhanđeo Mihail onaj čijim će glasom početi vaskrsenje? Nigde! Oba navedena stiha su grubo istrgnuta iz konteksta, jer, kao što vidimo, u Judi 9, ne stoji da je arhanđeo Mihail onaj čijim će glasom početi vaskrsenje, niti u 1. Sol. 4, 16 stoji da će arhanđel Mihail pozvati na vaskrsenje.

U nastavku teksta Jehovini svedoci nas pitaju: "Da li bi bilo prikladno Isusov zapovednički poziv pripisati nekome ko je manji po vlasti? Razumno je, dakle, da je Mihailo Isus Hrist". Ovde je jednostavno pogrešno pripisan glas arhanđela Gospodu. Zašto? Zato što je u 1. Sol. 4, 16 opisano ono što prati Drugi dolazak Hristov. Sam Hristos dolazi sa zapovešću na vaskrsenje, znači, On izriče zapovest, a njegov dolazak biće popraćen glasom arhanđela. Tako u 1. Kor. 15, 52 stoji: "Ujedanput, u trenuću oka, u poslednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti". Ovde vidimo da se vaskrsenje dešava na zvuk trube. Zato 1. Sol. 4, 16 treba shvatiti kao opis opštih uslova pri vaskrsenju i svih popratnih pojava. To dokazuje i opis koji daje sam Gospod u Mt. 24, 3031. Tu vidimo kako Gospod dolazi na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom i kako šalje anđele svoje s "velikijem glasom trubnijem". Dakle, snažan glas trube objavljuje dolazak Hristov i vaskrsenje. Ovde, takođe, vidimo da se radi o opštim uslovima vaskrsenja.

Jehovini svedoci kažu da je iz njihovog zaključka razumno da je Isus arhanđel Mihail. Međutim, ako se držimo Svetog Pisma, onda to nije razumno zaključiti, jer nigde u Svetom Pismu ne stoji da je Gospod Isus Hristos arhanđel, a još manje da je arhanđel Mihail. Njihov zaključak je plod pogrešnog kontekstualnog spajanja navedenih stihova.

No, kada bismo 1. Sol. 4, 16 posmatrali očima Jehovinih svedoka, opet ne bismo smeli izvesti zaključak do koga su oni došli. Zašto? Ako je nužno da je Isus arhanđeo samo zato što je njegov glas opisan kao takav, onda bismo morali iz istog stiha.izvesti zaključak i da je Bog, jer u stihu stoji da će Gospod doći "i sa trubom Božijom". Da li bi bilo prikladno da trubu Božiju nosi neko ko nije Bog? Isto kao što dolazak na glas arhanđela mora značiti dolazak samog arhanđela, onda je i dolazak sa trubom Božjom dolazak samog Boga. To bi nas dovelo u kontradiktornost, jer bismo morali reći da je Gospod u isto vreme i arhanđeo i Bog. Zašto Jehovini svedoci ignorišu deo o dolasku Gospoda i sa trubom Božijom, ostaje nejasno?

Dragi prijatelju, na žalost, ovo nije jedini slučaj gde Jehovini svedoci koriste višestruke aršine za identične slučajeve, a ostajemo i bez objašnjenja na čemu je zasnovana vaša logika zaključivanja.

 

Arhanđel Mihailo i stara zmija

 

U nastavku, Jehovini svedoci navode još dva stiha iz Svetog Pisma koji, po njihovom mišljenju, dokazuju da je Gospod Isus Hristos arhanđel Mihail. U Otk. 12,7-12 opisano je zbacivanje satane od strane arhangela Mihaila i vojske angela, a taj stih Jehovini svedoci povezuju sa stihom iz Otk. 19,11-16. gde se daje opis vojske nebeske pod vođstvom Gospoda Isusa Hrista. Po njima to je dokaz da su Gospod i arhangel Mihail jedna te ista osoba. Iako mi to nije cilj, ovde moram zaći u oblast egzegeze, jer ovako postavljen problem jeste egzegetski[2].

Otkrivenje Jovanovo je proročka knjiga, a takve knjige imaju sadržaj prikazan u proročkom kontekstu. To znači da događaji kod proročkog prikazivanja ne moraju biti dati hronološkim redosledom, jer prorok može istovremeno da sagledava događaje koji su, jedan od drugog, udaljeni hiljadama godina. Za to imamo dokaze i u Starom i Novom Zavetu. Na primer, u knjizi proroka Isaije, nakon viđenja slave Božije (gl. 6), prorok dobija, kao utjehu od Gospoda, obricanje Emanuila (Is. 7, 14), a u nastavku, Gospod mu govori za kaznu preko Asiraca. Zatim, u 9 gl. govori se o rođenju Mesije, Njegovom imenu i Carstvu. U 11 gl. opet govori o Carstvu Mesije. Nakon ovih mesijanskih mesta, u 13. gl. govori o proroštvu razaranja Vavilona od strane Mida. U 14. gl. o propasti Asiraca i Filistejaca.

Ovo je tipičan primer proročkog konteksta gde prorok, između opisa jako bliskih događaja, umeće opis rođenja Spasitelja (iako je ono udaljeno vekovima od onih između kojih je umetnuto). Ovakvih mesta ima i u Novom Zavetu. Tako Gospod u Mt. 24, Mk. 13 i Lk. 21 daje u jednoj slici više događaja, koji su jedan od drugoga udaljeni vremenskim distancama. I Apostol Petar u jednoj slici povezuje silazak Duha Svetoga u poslednje dane i "Dan Gospodnji" (D. ap. 2, 16-21)[3]. Takođe, proroci često govore o nekim budućim događajima u sadašnjem vremenu (npr. Is. 9,6). Proročki kontekst nema svrhu da hronološki prikaže redosled događaja, jer ne govori o budućim i prošlim događajima, već prevashodno govori o domostroju Božijem, dakle, o božanskom promislu za svet. Spasenje nije u poznavanju vremena i rokova, već - u ispunjavanju volje Božije.

Tako i stih iz Otk. 12, 7-12. treba posmatrati u proročkom kontekstu. Ono o čemu govori Apostol Jovan u ovom stihu jeste zbacivanje satane od strane arhangela Mihaila i ostalih angela, a to se desilo kada je satana otpao od Boga. Gordi satana i legion palih angela izgubili su svoje dostojanstvo, jer kakvu saglasnost ima Hristos sa velijarom? ili kakav deo ima verni s nevernikom" (2. Kor. 6, 15). Tako i satana, zbog bezakonja i nepravde, bi zbačen sa palim angelima, kako govori i prorok Jezekilj "od mnoštva trgovine svoje napunio si se iznutra nasilja, i grešio si: zato ću te baciti kao nečistotu s gore Božije, i zatrću te između kamenja ognjenoga, heruvime zaklanjaču!"(Jezek. 28,16). Kao i: "Svi koji te poznaju među narodima prepašće se od tebe; bićeš strahota i neće te biti doveka" (Jezek. 28,19)[4]. "Šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom?" (2. Kor. 6, 14). Šta imaju angeli sa demonima? Iz navedenih stihova jasno je da demoni više ne mogu da obitavaju zajedno sa angelima. Zbačeni satana jedino šta želi nakon pada jeste da napakosti Bogu. Zato on u vidu zmije navodi na pad Adama i Evu (Post. 3,45).

U Otk. 12, 9 opisano je zbacivanje satane i angela njegovih. Međutim, nije to jedini put kada je satana poražen! Prvi put je zbačen kao anđeo, i postao je satana. Dolaskom Gospoda Isusa Hrista, njegovim spasiteljnim stradanjima i pobedonosnim vaskrsenjem, satana je nanovo poražen. Gospod je samim svojim ulaskom u ovaj svet sud ovome svetu, a takođe, i knezu ovoga sveta.[5] "Sada je sud ovome svetu; sada će knez ovoga sveta biti izbačen napolje. I kada ja budem podignut sa zemlje, sve ću privući sebi". (Jn. 12, 31-32). Stradanje na krstu učinilo je da svi oni koji budu privučeni Hristu nisu više u vlasti satane, greha i smrti. Zato ap. Pavle kaže: "Pobeda proždrije smrt. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?" (1. Kor. 15, 54-55). Podizanje o kojem Gospod govori je podizanje na krst, a to i samo Sveto Pismo u nastavku potvrđuje: "A ovo govoraše, ukazujući kakvom će smrću umreti!" (Jn. 12, 33)[6].

Tako i Otk. 12, 10 treba razumeti kao opis pobede Gospoda nad satanom, krstom i stradanjem, koji su doneli "spasenje i silu i Carstva Boga našega i vlast Hrista njegovog", ljudima, a tome su se i angeli radovali Jer je zbačen opadač braće naše" (Jn. 12, 10) ,braća angela su ljudi'. Carstvo nebesko se nama približilo i uselilo se u vreme, dolaskom Hristovim. On reče "gle, Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17, 21)"[7]. Znači, mi još u ovom životu možemo da imamo predokušaj Carstva Nebeskog kroz Hrista. Zato je besmisleno pomisliti da su "spasenje i sila i Carstvo Boga našega i vlast Hrista njegovog" u Carstvu Božijem nastupili zbacivanjem satane iz nebeske jerarhije angela. Treba li spasenje Carstvu Božijem? Kao da je satana mogao da ugrozi Carstvo Nebesko i vlast Hristovu. Naime, on je διαβολος - klevetnik, i kleveta mu je jedino oružje protiv Boga. On pokušava Adamu i Evi da prikaže Boga kao zavidljivca (Post. 3, 45), kao što svoj bes i mržnju iskaljuje na one koji su mu podložni kroz greh - na ljude.

Pošto nije potrebno da egzetetski analiziramo i Otk. 19, 1116, dovoljno je da ovaj stih uporedimo sa Otk. 12, 7-12. U prvom stihu prikazan je Gospod koji perdvodi vojske angelske da bi sudio celokupnoj tvorevini, u "Danu Gospodnjem", na kraju vremena. Kao što vidimo, ne radi se samo o dolasku radi zbacivanja satane (on je već zbačen), već radi suda nad čitavim svetom. I u ovom slučaju Jehovini svedoci pogrešnim kontekstualnim spajanjem dolaze do jednako pogrešnih zaključaka.

 

Ko je arhangel Mihail?

 

"Zanimljivo je da se izraz "arhanđeo" u Bibliji nikada ne nalazi u množini, što pokazuje da postoji samo jedan!"[8], kažu, u nastavku, Jehovini svedoci. Ako ovome dodamo i učenje Jehovinih svedoka da je Isus Hristos "druga najveća osoba u svemiru"[9] dobijamo potpuniju sliku o vašem učenju. Naime, postoji jedan arhangel i to je Mihail i on predvodi nebesku vojsku, a pošto i Isus Hristos predvodi nebesku vojsku, logično je zaključiti da su Isus i Mihailo jedna te ista osoba. Prema tome Mihailo je "druga najveća osoba u svemiru". Ili, kako na kraju teksta[10], zaključuju: "Dakle, dokazi pokazuju da je Sin Božiji bio poznat kao Mihailo pre nego što je došao na zemlju..."

Međutim, pogledajmo šta kaže prorok Danilo za arhangela Mihaila: "ali, Gle Mihailo jedan od prvijeh knezova dođe mi u pomoć;" (Dan. 10, 13). Vidimo da prorok ne naziva Mihaila ni najvećim ni jedinim ni prvim, nego jednim od prvih. Da je tumačenje Jehovinih svedoka ispravno onda bi prorok za Mihaila, kao Sina Božijeg, trebalo da kaže da je jedini knez (Jehovini svedoci u def. na str. 142. kažu: "Jedini sin...") ili da je drugi najveći (def. na str. 142.: "...druga najveća osoba u svemiru"). Međutim, arhangel Mihail je nazvan "jedan od prvih", ili jedan među sebi ravnim knezovima. Zbog ovoga, zaključak da je Isus Hristos arhangel Mihail, jeste plod proizvoljnog tumačenja Svetog Pisma, kao i narušavanje samog učenja Svetog Pisma.

Osim toga, Jehovini svedoci na kraju teksta[11] kažu: "Dakle, dokazi pokazuju da je Sin Božiji bio poznat kao Mihailo pre nego što je došao na zemlju, a poznat je po tom imenu i po povratku na nebo..." Gde u Svetom pismu stoji da je Gospod poznat pod imenom arhangel Mihail "po povratku na nebo"? Nigde!

 

Ko su angeli?

 

Iako smatrate da Apostol Pavle u Kološanima 1, 16 govori o zemaljskoj vlasti, verovali ili ne, reč je o nebeskoj jerarhiji, koju, dakle, svrstavamo u sledeće činove: serafimi (Is. 6, 2; 6, 6), heruvimi (Jez. 10, 1 i dalje), arhangeli, angeli, prestoli, gospodstva, sile, načalstva i vlasti.[12] Dakle, arhangel je samo angelski čin te je Mihailo kao biće angeo.

Šta Sveto Pismo kaže o odnosu Gospoda Isusa Hrista i angela? Apostol Pavle piše: ,Jer njime bi sazdano sve, što je na nebesima[13] i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je njime i za njega sazdano. I on je pre sveta, i sve u njemu postoji". (Kol. 2, 6, 16-17). Dakle, Gospod ne samo da nije angel, već je njihov Sazdatelj. Apostol Pavle nam, dalje, svedoči: "I toliko se pokaza veći od anđela koliko je slavnije ime nasledio nego oni" (Jev. 1,4.). I ovde vidimo da je Gospod veći od anđela "jer kome od anđela ikada reče: sin moj jesi ti, ja te danas rodih? i opet: ja ću njemu biti otac, a on meni sin" (Jev. 1,5). Niko od anđela nije nazvan Sinom Božijim, zato je pogrešno poistovećivati arhangela Mihaila sa Sinom Božijim. Pri ulasku u vaseljenu[14] Bog za sina govori: "i neka mu se poklone svi anđeli Božiji" (Fil. 2,10-11), a to se i dešava prilikom rođenja Spasitelja kao čoveka (Lk. 2, 13-14). Još na jednom mestu Apostol Pavle pokazuje koliko je dostojanstvo Gospoda iznad angelskog: "a kome od anđela ikad reče: sedi meni sa desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim?" (Jev. 1, 13).

Zbog svega navedenog, potpuno je pogrešno učenje da je Gospod Isus Hristos arhangel Mihail, za šta sam siguran da ste i sami došli do istog zaključka.

 

NAPOMENE:

Ovo učenje dato je u knjizi Raspravljanje na temelju pisma, str. 151. pod naslovom Da li je Isus Hrist ista osoba kao i Arhanđeo Mihailo.
Egzegeza (gr. εξηγησις - tumačenje, objašnjenje): metod tumačenja Svetog Pisma.
Up. Joil. 2, 28-32.
Ovde se kao simbol satane govori o caru Tira.
Pod pojmom ovaj svet treba razumeti prevashodno greh i zlo jer nad njima satana ima vlast. Satana nema vlast nad onim što nije od ovoga sveta.
Jehovini svedoci neke od ovih stihova koriste da bi potkrepili druga učenja, koja zasnivaju na sopstvenom tumačenju navedenih stihova.
Po tumačenju Jehovinih svjedoka ovaj stih ne treba shvatiti doslovno, već riječi "unutra je u vama" treba shvatiti kao "među vama je" tj. ne u ljudima već među njima, jer Gospod, obraćajući se farisejima nije sigurno mislio da je Carstvo Nebesko među njima.
Šta je Carstvo Nebesko? Ono nije neko mesto određeno vremenom i prostorom, ono je u stvari zajednica, obitavanje sa Bogom, a gde je Bog tu je i Njegovo Carstvo. Dakle, naš ulazak u Carstvo Nebesko nije određeno vremenom i prostorom već nastojanjem srca tj. da li smo sa Bogom ili ne. Tako još u ovom svetu možemo da imamo predokušaj Carstva Nebeskog.

Raspravljanje pa temelju pisma, str. 151
Isto str. 151
Isto str. 142
Isto str. 151.
Po vašem shvatanju Gospod Isus Hristos je dakle došao da podčini ovozemaljske vladare i da ih pobedi jer su pod sataninim uticajem, dok s druge strane Apostol Pavle kaže da mi vojujemo ne protiv krvi n tela nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju ( Ef. 6,12). Tako, po vama, dok mi vodimo bitku protiv samih demona Gospod će voditi protiv ljudi. Vaše shvatanje činova u Kol. 1,16 kao zemaljskih vladavina nije ispravno, a samim tim sva učenja koja temeljite na ovom shvatanju padaju u vodu.
Pod stvaranjem nebesa treba razumeti stvaranje anđela.
Ovde se govori o ovaploćenju Sina Božijeg a ne o rađanju njegovom od Oca
Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #115 na: Kolovoz 05, 2011, 10:43:16 »

                                                                               PISMO BR. 5

                                                              CAR CAREVA I GOSPODAR GOSPODARA

 

Dragi moj prijatelju,

zadržaćemo se još malo na ovoj temi, budući da je božanstvo Gospoda Isusa Hrista osnovni problem u vašoj nauci, iz koga izviru svi ostali. Dakle, bilo da kažemo da je Gospod prorok, učitelj, viša duhovna suština ili arhangel Mihail, mi u stvari ne govorimo za Gospoda šta jeste, već šta nije. Govorimo da nije Bog. Vidimo da svoj dokaz za tvrđenje da Gospod Isus Hristos nije Bog, Jehovini svedoci pokušavaju da potkrepe Svetim Pismom. Međutim, to je jednostrano posmatranje Svetog Pisma, jer u njemu na mnogim mestima stoji da je Gospod Isus Hristos Bog[1]. U Svetom Pismu postoje o tome posredni i neposredni dokazi. Jehovini svedoci ova mesta ignorišu, ili tendenciozno tumače, ili, pak, podvrgavaju direktnom prekrajanju u svojoj verziji prevoda Svetog Pisma, poznatijeg kao Novi Svet.

Zbog obimnosti teme koju ćemo razmotriti, trudiću se da to učinim što je jezgrovitije moguće. Ono što treba imati uvek na umu kada se govori o Bogu jeste apsolutnost koja podrazumeva da sve što kažemo o Bogu to učinimo u apsolutnim kategorijama. Tako, ako za Boga kažemo da je dobar moramo to reći sa svešću o apsolutnom dobru, koje je iznad svega što čovek može i zamisliti (čak je i pojam apsolutna za Boga ograničavajući, ali jedino njime možemo razumeti i u našem ograničenom umu predstaviti Božansko Biće). Apsolutno podrazumeva da u Bogu nema nikakve promene, jer promena uvodi relativnost. Sve što je o Bogu rečeno i napisano, u Svetom Pismu, jeste posledica odnosa Boga i sveta, Tvorca i tvorevine. To je reč o Bogu ljudskim jezikom.

Na mnogim mestima u Otkrivenju Jovanovom pisac Gospoda naziva jagnjetom[2], jer je starozavetno pashalno jagnje praslika Gospoda koji je savršena žrtva jednom prinesena za spasenje sveta.

Razmotrimo jedan stih gde se govori o Hristu kao o jagnjetu: "ovi će s jagnjetom zaratiti i jagnje će ih pobediti, jer je Gospodar nad Gospodarima i car nad carevima; i oni koji su s njim, pozvani i izabrani i verni". (Otk. 7,14) Na drugom mestu pisac o Logosu kaže da je obučen u haljinu od krvi "i ima na haljini i na bedru svome ime napisano: Car careva i Gospodar Gospodara" (Otk. 7,14). Dakle, nedvosmisleno je reč o Gospodu Isusu Hristu. Međutim, pogledajmo koga Apostol Pavle naziva "Car careva i Gospodar Gospodara": "da održiš zapovest čistu i besprekornu do javljanja Gospoda našega Isusa Hrista, koje će u svoje vreme pokazati blaženi i jedini vladar, Car careva i Gospodar Gospodara. On koji jedini ima besmrtnost i živi u svetlosti nepristupnoj,[3] koga niko od ljudi ne vide niti može videti[4], njemu čast i sila večna. Amin"(1. Tim. 6, 14-16). Vidimo da Apostol Carem careva i Gospodarem Gospodara naziva onoga koji Jedini ima besmrtnost" koji, živi u svetlosti nepristupnoj, koga "niko od ljudi ne vide niti može videti" (Otk. 7,14). O kome je reč u 1. Tim. 6, 16? Reč je o Bogu. Ali, tako Apostol Jovan naziva i Gospoda Isusa Hrista. Zaključak je očigledan.

NAPOMENE:

Npr. 1 Tim 3,14-16; Kol. 2,8-9; Rim. 9,5 itd.
Otk. 7,17; 21, 3-7; 22,3-5 itd.
Jezek. 1,27
Mojs. 33:20
 

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #116 na: Kolovoz 05, 2011, 10:53:12 »

                                                                                PISMO BR. 6

                                                                              ALFA I OMEGA


Otkrivajući istine o budućnosti Hristovog naroda, Crkve i o svršetku vremena, Gospod apostolu i proroku otkriva još jednu istinu o Sebi: ,Ja sam alfa i omega, govori Gospod Bog, koji jeste i koji beše i koji dolazi, svedržitelj" (Otk. 1,8). Nazivom prvi i poslednji Gospod Bog otkrio se proroku Isaiji: "Ja, Gospod, prvi i poslednji, ja isti"(Is. 41.4); "Ja sam prvi i ja sam poslednji i osim mene nema Boga" (Is. 44,6); ,Ja sam prvi, ja sam i poslednji". (Is, 48,12). Pogledajmo o kome Sveto pismo na isti način govori: "Ja sam prvi i poslednji i živi; i bijah mrtav i evo živ sam u vjekove vjekova, i imam ključeve od smrti i od pakla." (Otk. 1 17-18). Iako se iz samog konteksta opisanog događaja vidi da se govori o Gospodu Isusu Hristu to je jasno i iz reči: "bijah mrtav i evo živ sam ", jer Gospod umre i vaskrse. Na isti način apostol Jovan u Otkrivenju kaže: "Tako Govori prvi i poslednji koji beše mrtav i ožive" (Otk. 2,8). No , pogledajmo sada kako Gospod govori o sebi: "I reče mi: svrši se! Ja sam alfa i omega, početak i svršetak. Ja ću žednome na dar dati sa izvora vode života. Koji pobedi naslediće sve ovo, i biću mu Bog, i on će mi biti sin" (Otk. 21,56). Ovde Gospod Isus Hristos u potpunosti koristi iste nazive za sebe koje koristi i Bog, a pored toga sam za sebe kaže "i biću mu Bog". U poslednjoj glavi Otkrivenja Gospod kaže: "Evo dolazim uskoro, i plata moja samnom, da dam svakome po delima njegovim. Ja sam alfa i omega, prvi i poslednji, početak i svršetak" (Otk. 22, 12-13). U tekstu "Alfa i omega: kome ova titula s pravom pripada?"[1] Jehovini svedoci kažu

 

1. da se u Otk. 1, 8 govori da je Bog nosilac titule alfa i omega.

2. navode da pogledamo Novi svet prevod 1984, u vezi umetanja imena Jehova.

3. Otkrivenje 21, 6, 7 upućuje da će hrišćani koji su duhovni pobednici biti "sinovi" onoga koji je poznat kao alfa i omega. To nije nikada rečno za odnos duhom pomazanih hrišćana sa Isusom Hristom. Isus je o njima govorio kao o svojoj "braći" (Jev. 2,11; Mat. 12,50; 25,40).

4. U otkrivenju 22, 12, TEV (jedan od prevoda Svetog Pisma) stavlja ime Isus da bi izgledalo da se ukazivanje na alfu i omegu u 13. stihu primenjuje na njega itd.

5. U Otkrivenju 22, 13 za alfu i omegu se takođe kaže da je "prvi i poslednji", a taj se izraz primenjuje na Isusa u Otkrivenju 1, 17, 18. Slično tome izraz "apostol" se primenjuje i na Isusa Hrista i na neke od njegovih sledbenika. Ali, zar to dokazuje da su oni ista osoba ili da su na istom položaju? (Jev. 3,1). Dokazi, dakle, vode zaključku da je naslov "alfa i omega" primenjen na Svemogućeg Boga, Oca, a ne na Sina.

 

Razmotrimo koliko su valjani ovi zaključci. Pošto primedba br. 1 samo konstatuje šta se nalazi u navedenom stihu, a primedba br. 2 daje uputstvo koje je za naše razmatranje nebitno, odmah ćemo preći na primedbu br. 3:

Jehovini svedoci skreću pažnju sa stiha 6 (koji i ne razmatraju) na ono što je rečeno u sedmom stihu. Iz samog konteksta 6. stiha vidimo da se radi o Gospodu Isusu Hristu. Naime, reči: Svrši se! (Otk. 21, 6) su reči koje je Gospod izrekao stradajući na krstu: "A kad Isus okusi ocat reče: Svrši se!" (Jn. 19,30). Kao što je Hristovom smrću na krstu došao kraj starom čoveku i čovečanstvu, a njegovim vaskrsenjem čovek postaje u Hristu novi čovek, i svet nikada više neće biti isti, jer će svetlost Jevanđelja zauvek obasjavati sve one koji prihvate Gospoda i koji u njemu pronalaze utočište. Rečima "Svrši se!" zapečaćeno je iskupljenje sveta. Isto tako ulazak sveta u večni život, u večni Jerusalim, u Carstvo nebesko označeno je rečima: "Svrši se" (Otk. 21,6). Time se iz vremena stradanja ulazi u večno blaženstvo. Tim rečima Gospod simbolički označava kraj suda nad satanom i smrću, kraj tiranije čovekovih i Božijih neprijatelja.

Gospod u 6. stihu 21. glave Otkrivenja kaže: "Ja ću žednome na dar dati sa izvora vode života" (Otk. 21, 6). Ovde takođe, Gospod ponavlja iste reči koje je izrekao u razgovoru sa Samarjankom: "Kad bi ti znala dar Božji, i ko je taj koji ti govori: daj mi da pijem, ti bi tražila od njega i dao bi ti vodu živu" (Jn. 4,10) i: "koji pije od vode kom ću mu ja dati neće ožedneti doveka nego voda koju ću mu dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život večni" (Jn. 4,14). Znamo da pod "vodom života" Sveto Pismo podrazumeva blagodat Duha Svetog, koja preobražava čoveka i uvodi ga u istinu i život večni. Blagodat o kojoj Gospod govori Samarjanki otkriva čoveku istinu Jevanđelja, a to je ista blagodat koja će izobilno biti data u Carstvu nebeskom: "I pokaza mi reku vode života, bistru kao kristal, koja izvire od prestola Božijeg i jagnjetovog" (Otk. 22, 1). Pored toga, iz konteksta 21. glave Otkrivenja vidimo da je onaj za koga se kaže da je "alfa i omega, početak i svršetak" u stvari Gospod Isus Hristos. Npr. u 5. stihu stoji: "i reče onaj što sedi na prestolu: evo sve činim novim" (Okt. 21, 5). Ko sve čini novim? Sveto pismo kaže da je to Gospod Isus Hristos: "Zato ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, Gle sve novo postade" (2 kor. 5, 17); "Jer u Hristu Isusu niti što pomaže obrezanje ni neobrezanje, nego nova tvar" (Gal. 6,15). Imajući ovo u vidu, Apostol Jovan i ne precizira, navođenjem imena, o kome govori u Otk. 21, 6, kao o "alfi i omegi, početku i svršetku".

Iz četvrte glave vidimo da na prestolu, koji u viziji vide Apostol Jovan, sedi Bog. Pogledajmo šta stoji u Otk. 4, 9: "I kada živa bića dadoše slavu i čast i hvalu onome koji sedi na prestolu, koji živi u vekove vekova." Tako stoji i u narednom stihu: "... i pokloniše se onome što živi u vekove vekova..."(Otk. 4,10)

A sada pogledajmo šta kaže Gospod Isus Hristos za sebe: "I bijah mrtav i evo živ sam u vekove vekova... " (Otk. 1, 18). Dakle, opet imamo slučaj da Gospod sebe naziva onako kako je nazivan Bog. Može li neko ko nas je podučavao i podučava najvećoj i apsolutnoj istini, ko je sam istina da uzima iste one nazive kojima se naziva Bog i da ih primenjuje u potpuno identičnom kontekstu kao što su primenjene kada Sveto Pismo govori o Bogu, ako on sam nije Bog?

Razmotrimo deo primedbe Jehovinih svedoka da Gospod nikada o hrišćanima nije govorio kao o sinovima, no samo kao o braći. Da bi nas spasao, Gospod postaje jedan od nas, podoban nam u svemu osim u grehu (Jev. 2, 12-18), zato je On naš brat po telu, ali i sve one koji tvore volju Božiju naziva, takođe, svojom braćom. Međutim, On je nazvan i Ocem večnim u Isaiji 9, 6. Kao što je Avram otac svih pravovernih (Rim. 4, 12, 16), tako je i Gospod otac svih onih koji su pobedili, koji su izneli svoj krst do kraja. Kao što je Avram bio rodonačelnik pravovernih, tako je i Hristos rodonačelnik spasenih. Tako ni ovo mesto u 21. glavi Otkrivenja nije sporno, niti opovrgava da se u ovim stihovima (5, 6 i 7) govori o Gospodu Isusu Hristu. Zašto Jehovini svedoci ovde ne citiraju Is. 9, 6 mislim da nije potrebno objašnjavati.

U primedbi broj 4) Jehovini svedoci kažu da jedan prevod (Tev) stavlja u Otk. 22, 12 ime Isus kako bi izgledalo da se ukazivanje na alfu i omegu u 13. stihu primenuje na njega. Da li je potrebno umetanje imena Isus da bismo zaključili da navedeni stihovi govore o Gospodu? Ne! Iz samog konteksta jasno je o kome se radi. Pogledajmo o kome govori 12. stih: "Evo dolazim uskoro, i plata moja samnom, da dam svakome po delima njegovim". O čijem dolasku govori Otkrivenje? Ko treba da dođe uskoro da da svetu po delima njegovim? Znamo da je u Svetom Pismu jedna od najznačajnijih i najključnijih istina drugi dolazak Hristov kojim će zauvek okončati robovanje grehu, đavolu i smrti, kao i da taj dolazak sam po sebi predstavlja početak suda nad svetom. Evo kako to kaže Apostol Pavle: ,Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovu, da primimo svaki što je koji u telu činio, ili dobro ili zlo" (2. kol. 5,10). Najjasnije o tome govori sam Gospod: "A kad dođe sin čovečiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s njime, onda će sesti na prestolu slave svoje i sabraće se pred njim svi narodi i razlučiće ih između sebe kao pastir što razlučuje ovce od jaraca" (Mt. 25, 3132).

Zašto Jehovini svedoci uporno izbegavaju da priznaju da se u 13. stihu govori o Gospodu, i da, uopšte, Otkrivenje naziva Gospoda "alfa i omega"? Odgovoriću vam zašto: zbog stiha koji kaže: "Ja sam alfa i omega, govori Gospod Bog ... Svedržitelj (Otk. 1, 3: kurziv naš). Kada bi ste prihvatili da Sveto Pismo i za Gospoda Isusa Hrista kaže da je "alfa i omega" morali bi prihvatiti i da je Gospod Svedržitelj, što se kosi sa vašim učenjem. No, u suštini, sam pristup ovom problemu, od strane Jehovinih svedoka, je apsurdan. To proizilazi iz smisla koji ima naziv "alfa i omega". Šta on znači? Bog za sebe kaže da je alfa i omega da bi pokazao da njime sve počinje i završava, jer kao što znamo a je prvo, a ?2 poslednje slovo grčkog alfabeta. Kada Sveto pismo kaže "alfa i omega" onda se podrazumeva da se radi o početku i kraju. Naziv "alfa i omega" korišten je kao metafora za početak i kraj. Stoga je besmisleno i bepredmetno praviti razliku između naziva "alfa i omega" i naziva "prvi i poslednji" ili "početak i svršetak", jer svim ovim nazivima Bog izražava svoju apsolutnost nad tvorevinom, kao i to da joj je on uzrok i da će njime i završiti, ali ne postojanje, već da će preći u večno obitavanje u Bogu. Nabrajanje naziva u Otk. 22, 13: ,Ja sam alfa i omega, prvi i poslednji, početak i svršetak" ima za cilj da naglasi apsolutnost Boga i zavisnost svega što postoji od njegove volje, jer sva tri naziva su sinonimi. Uzgred, Jehovini svedoci nam i ne navode zašto bismo trebali praviti razliku među ovim nazivima. Njihov zaključak je baziran na sopstvenom učenju o Gospodu Isusu Hristu, a ne na činjenicama iz Svetog Pisma! Da bi izbegli mogućnost da i Gospod Isus Hristos bude nazvan Svedržiteljem, prave razliku između naziva, koji su u stvari sinonimi, a to je apsurd[2].

Analizirajmo i poslednju primedbu Jehovinih svedoka pod brojem 5. Pošto Otkrivenje naziva Gospoda Isusa Hrista "prvi i poslednji", a isto tako i Boga, Jehovnni svedoci pokušavaju da nam dokažu kako je taj naziv primenjen na isti način baš kao i kada Sveto Pismo za Gospoda kaže da je "apostol" (Jev. 3, 1). Međutim, između ova dva slučaja postoji ogromna razlika. Grčka reč apostol znači poslanik.

Tako je Gospod nazvan apostolom, ali je njegovo apostolstvo ipak drugačijeg karaktera. Naime, Gospod je pored propovedi i dela koja je učinio prevashodno došao radi spasenja i iskupljenja ljudskog roda. Apostoli su propovedali rečju i delom i svojim životima, ali vidimo da je postojala razlika u poslanstvu Gospoda i poslanstvu apostola. Gospod kaže: "kao što je Otac poslao mene, i ja šaljem vas". (Jn. 20, 21) Apostolstvo je u stvari funkcija ili tačnije služba. Pošto je Gospod poslan od Oca nazivamo ga i apostolom (Jev. 3, 1). Apostolom, dakle možemo nazvati svakoga ko poseduje poslanstvo, mada se uvrežilo da kada se kaže "apostol" prevashodno mislimo na dvanaest apostola, čiji je značaj za širenje Jevanđelja neprocenjiv. Apostol je opšti pojam koji je samo zbog izuzetnog značaja dvanaestorice apostola dobio i svoje posebno značenje.

Sasvim drugačiji smisao imamo u slučaju naziva "prvi i poslednji". Kao što smo već naglasili, kada govorimo o Bogu uvek treba imati na umu Njegovu apsolutnost. Tako kada za Boga kažemo da je Ljubav znamo da je On - apsolutna ljubav, ljubav koja nije samo osobina nego On sam. Kada o Bogu kažemo da je Dobar ili da je Istina, znamo da svi ti atributi jedino u Bogu imaju apsolutnost. Neko može da kaže za sebe da je ljubav, pa čak i da zaista poseduje hrišćanski idealnu ljubav, ali za takvoga ne možemo reći da je - Ljubav. Zašto? Zato što čovek nikada ne može dostići toliku visinu i čistotu u vrlinama da bi te vrline postale on sam, nikada tvorevina ne može posedovati atribute koji isključivo pripadaju Bogu. Tako za čoveka, ili čak za anđela, možemo reći da je dobar, ali ta dobrota ni kod jednog ni kod drugog nije apsolutna. Ona je apsolutna jedino u Bogu.

Kada Sveto Pismo Boga naziva "alfa i omega", "prvi i poslednji", "početak i svršetak" onda time ističe Njegovu božansku apsolutnost, potpunu različitost od tvorevine. Time Sveto pismo ukazuje da je Bog uzrok svemu i da bez njega nema ništa što bi moglo postojati. Kao i da njegovim sudom sve završava. Dakle, nazivi koje upotrebljava Sveti Jovan jevanđelist u Otkrivenju su metafora za atribut božanske apsolutnosti, za nešto što je u apsolutnoj instanci isključivo božanska osobenost.

Simptomatično je da u ovoj primedbi Jehovini svedoci ne navode stihove iz Svetog pisma u kojima Bog naziva sebe "prvi i poslednji": ,Ja, Gospod, prvi i poslednji, ja isti" (Is. 41,4) ,Ja sam prvi i ja sam poslednji i osim mene nema Boga" (Is. 44,6), ,Ja sam prvi i ja sam poslednji". (Is. 48,12). Ovi stihovi nedvosmisleno ukazuju da je naziv "prvi i poslednji" Gospod Isus Hristos primenio na sebe u potpuno istom smislu kao i Bog, u gore navedenim stihovima. Gospod kaže: ,Ja sam prvi i poslednji i živi; i bijah mrtav ..." (Otk. 1, 17-18); "Tako Govori prvi i poslednji, koji beše mrtav i oživi" (Otk. 2, Cool.

Može bilo ko za sebe da kaže da je ljubav, ali znamo da je apsolutna Ljubav jedino Bog; može neko za sebe da kaže da je dobar, ali znamo da je apsolutno Dobar jedino Bog. Slično može neko da kaže da je "prvi i poslednji", ali znamo da neapsolutnost tvorevine opovrgava njegove reči. Samo Apsolutni može za sebe da kaže da je "prvi i poslednji". Kada bi bilo ko sebe imenovao "prvi i poslednji" znali bismo da taj pokušava da prisvoji nešto što nikada ne može biti, pa makar to učinio i najsavršeniji od anđela.

Ponovimo sada već postavljeno pitanje: Da li bi Gospod Isus Hristos koji ne samo da je govorio istinu već je Sam Istina, prisvojio naziv kojim sebe naziva Bog? "Prvi i poslednji" je atribut Boga i zato ga Gospod Isus Hristos, koji je istiniti i ovaploćeni Bog, i koristi. Stoga, stihovi iz Otkrivenja, koje smo analizirali u ovom pismu, nedvosmisleno potvrđuju ono što govori i celokupno Sveto Pismo, a to je da je Gospod Isus Hristos - Bog.

U pokušaju da trivijalizuju snagu argumenata koje smo razmatrali, Jehovini svedoci vrše poređenje načina na koji se primenjuje naziv "prvi i poslednji" potpuno potvrđujući mogućnost da je Gospod Isus Hristos sebe nazvao nazivom koji mu ne pripada, direktno dovodeći u pitanje istinitost sopstvenih reči. Ako napravimo kratak osvrt na nama već poznat zaključak Jehovinih svedoka, i uporedimo ga sa navedenim, otkrićem još jedan apsurd. Na str. 151. Raspravljanja na temelju Pisma, Jehovini svedoci kažu: "Da li bi bilo prikladno Isusov zapovjednički poziv pripisati nekom ko je manji po vlasti? Razumljivo je dakle, da je Mihailo Isus Hrist". Jehovini svedoci zaključuju da nije prikladno, ako se Gospodov glas opisuje kao glas arhanđela, taj glas pripisati nekom ko je manji po vlasti od Gospoda. Dakle, glas tvorevine ne možemo pripisati drugoj tvorevini, ako je ova manja po vlasti. Međutim, po vama, sasvim je prikladno i ništa neobično da tvorevina sama sebi pripisuje atribut koji poseduje isključivo Tvorac - da se naziva imenom kojim i sam Bog!


 
 

NAPOMENE:

Raspravljanje na temelju Pisma, str. 400.
Opet imamo slučaj izričitog insistiranja na potpunoj razlici pojmova koji su sinonimi, dok s druge strane znamo da Jehovini svedoci potpuno identično shvataju pojmove koji prikazuju suštinske razlike, npr. Jedinorođeni sin koji je prvi stvoren.
 

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #117 na: Kolovoz 05, 2011, 11:07:12 »

 

                                                                                    PISMO BR. 7

                                                                         APSURDI JEDNE ZABLUDE

                                                                                      Sveti Duh

 

Dragi moj,

da bismo odmah prešli na problem, skrenuo bih vam pažnju na jednu naizgled suvišnu i banalnu stvar, ali u ovom slučaju jako bitnu: besmisleno nije isto što i natprirodno, tako da i vera nije vera u apsurd i besmislicu, već u nešto što nadilazi naše iskustvo i naš razum. Kroz pojedine dokaze naići ćemo na brkanje upravo ovih pojmova u literaturi Jehovinih svedoka.

Govoreći o Duhu,[1] Jehovini svedoci kažu: "Upoređivanja biblijskih stihova koja se odnose na Sveti Duh pokazuju da se za njega kaže da može ljude "ispuniti" i da oni njime mogu biti "kršteni" kao i "pomazani" (Lk. 1:41, Mat. 3:11; Dela 10:38). Nijedna od ovih izjava ne bi bila prikladna ako bi Sveti Duh bio osoba". Po vama, dakle, čovek ne može biti ispunjen ili kršten ličnošću, pa odatle zaključujete da Sveti Duh nije ličnost[2]. Razmotrimo pasus koji sledi u istom tekstu: "Isus je Sveti duh označio kao "pomoćnika" (grčki: parakleto) i rekao je da će ovaj pomoćnik "da poučava", "svedoči", "govori" i "čuje" (Jovan 14:16, 17,26; 15:26; 16:13, NNj). "U Bibliji nije neobično da se nešto personifikuje" (isto, str. 98). Sledeći logiku Jehovista, mi koji verujemo da je Duh Sveti ličnost (Ipostas), ovde možemo reći: ni jedna od ovih izjava (da Duh podučava, govori i sl.) ne bi bila prikladna da je Duh samo bezlična sila.

Ne ulazeći u teološko razmatranje navedenog teksta, postavio bih pitanje vama i uopšte svim Jehovinim svedocima: da li vam je palo na pamet, kada se kaže da Duh "ispunjava", njime se može biti "kršten" ili "pomazan", da se ne govori bukvalno, već da se radi o personifikaciji, jer "u Bibliji nije neobično da se nešto personifikuje"?

Na volšeban način Jehovini svedoci primenjuju objašnjenje personifikacijom samo na onim mestima na kojima im to odgovara.

Kada Sveto Pismo govori o Duhu, pripisujući mu osobine živog bića, ili tačnije ličnosti (duh svedoči, govori, čuje), vi nonšalantno kažete: "Znate, to vam je samo personifikacija".

Logički, gramatički, lingvistički (...) u oba slučaja je apsolutno moguće primeniti personifikaciju. Tako da je nemoguće koristiti argument koji koriste Jehovini svedoci ("nijedna od ovih izjava ne bi bila prikladna ako bi Sveti duh bio osoba"), da bi dokazali da Duh Sveti nije ličnost. Da se razumemo, ovde nije reč o teološkoj grešci, već o besmislici u procesu zaključivanja. Na žalost, ovo nije jedini primer.

 

 NAPOMENE:

Raspravljanje na temelju Pisma, str. 98.
Ovde gubite iz vida da kada bi Duh Sveti bio samo sila (makar i Božanska i najmoćnija) bila bi beslovesna a time samo stihija bez svesti, što je u direktnoj suprotnosti sa Svetim Pismom u kojem stoji da u Bogu šta je niko ne zna osim duha Božijeg jer Duh sve ispituje, i dubine Božije (1. Kor. 2,10-11). Ako je Duh samo sila onda bi on ispitivao Boga, a time Bog postaje potčinjen Duhu, odnosno sili. Besmislica.
 



Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #118 na: Kolovoz 05, 2011, 11:28:49 »

 

                                                                                         PISMO BR. 8

                                                                                            EMANUILO

 

U proroštvu o rođenju Spasitelja, prorok Isaija kaže: "Zato će vam sam Gospod dati znak; eto devojka će zatrudneti i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuilo", (Is. 7, 14). Apostol Matej u Jevanđelju daje značenje imena Emanuilo: "Eto, devojka će začeti, i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuil. Što će reći: s nama Bog" (Mt. 1,23). Prorok nam imenom Emanuilo ukazuje na jednu duboku istinu, a to je Ovaploćenje Mesije od Duha Svetog i Djeve Marije. Emanuilo je simboličko otkrivanje istine Ovaploćenja, koje je prorok prorokovao sedam vekova pre nego što se odigralo. Emanuilo je ispunjenje obećanja koje je Bog dao Evi (Pos. 3, 15). Dakle, imenom Emanuilo prorok otkriva tajnu Ovaploćenja radi spasenja ljudskog roda. Imenom Emanuilo označeno je spasenje od Boga, i da će radi toga Bog biti s nama, tj. u svetu. Sam naslov kojim Jehovini svedoci počinju razmatranje postavlja nam pitanje: "Da li Matej 1:23 pokazuje da je Isus, dok je bio na zemlji, bio Bog?[1] " Na ovo pitanje odgovaraju: "Nije bilo ništa neobično da hebrejska imena u sebi sadrže reč bog ili čak skraćeni oblik Božijeg ličnog imena. Na primer, Elijata znači "Bog je došao", Jehu znači "Jehova je on", Ilija znači "Moj Bog je Jehova". Ali nijedno od tih imena ne podrazumeva da je njegov nosilac sam Bog"[2].

Dakle, nosilac nekog imena, u stvarnosti, ne mora biti to što njegovo ime znači. Kako Ilija znači "Moj Bog je Jahve" ne mora da znači da je svako ko nosi to ime pobožan, ili nosilac imena Ljubomir (ljubiti/voleti mir) može biti kavgadžija, prgav itd. Tako nam Jehovini svedoci objašnjavaju i ime "Emanuil".

Pređimo samo par stranica napred u knjižici "Raspravljanje na temelju pisma" (str. 151) i pronaći ćemo tvrdnju Jehovinih svedoka koja glasi: "Mihailo znači "ko je kao Bog?" Ime očigledno označava Mihaila kao onoga koji preuzima vođstvo u podupiranju Jehovine suverenosti i uništenja Božijih neprijatelja"(str. 151). Dakle, značenje imena neminovno ukazuje na osobinu onoga ko ga nosi, jer Jehovini svedoci kažu da "ime očigledno označava", a to je upravo suprotno od onoga što su dokazivali na str. 147. Jehovini svedoci ovde koriste potpuno dva različita aršina za identičan problem, a sve u cilju dokazivanja da su u pravu. Međutim, onaj ko istinitost svog učenja dokazuje poluistinama, neistinama, prećutkivanjem i iskrivljenim pogledima, teško da može za samo učenje da kaže da je istinito.

Videli smo da postoje vlastita imena čije značenje apsolutno ne mora da bude u skladu sa psihofizičkim osobinama onoga koji ga nosi. S druge strane, postoje imena koja potiču od neke konkretne osobine ili čak od same prirode nosioca. U ovom slučaju ime ukazuje duboko smislenu povezanost sa onim ko ga nosi. Uzmimo primer imena Adam. Adama na jevrejskom znači zemlja, a Adam bukvalno prevedeno bilo bi "zemljanko". Ovde ime ukazuje na fizičko poreklo. Tako je i sa imenom Eva: "neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka" (1. Moj. 2,23) nli "i Adam nadene ženi svojoj ime Jeva, zato što je ona mati svim živima" (1. Moj. 3, 20). Znamo da se ime može i naknadno dobiti, pa ga nazivamo nadimak. Na primer, Isav, prodavši pravo prvenaštva za tanjir crvenog leća (sočiva) dobija nadimak Edom (1. Moj. 25, 30), što znači crven.

Razmotrimo sada problematiku imena Emanuilo - "s nama Bog". Ovim imenom prorok želi da naglasi jednu od Spasiteljevih osobina. Ovde se ne radi o ličnom imenu, jer znamo da je lično ime Spasitelja Isus ( koje, takođe, ima svoj smisao, jevrejski Jošuah, što znači "Bog je spasenje", dakle, Isus Spasitelj). Emanuilo nam ukazuje da će spasenje doći od Boga i da će on biti s nama, tako što će uzeti ljudsku prirodu na sebe da bi je izbavio. Na isti način prorok Jeremija Spasitelja naziva: "Gospod pravda naša" (Jer. 23, 6). Dakle prorok Jeremija želi time da ukaže na pravednost suda Gospodnjeg, što je još jedna od osobina Spasiteljevih, a nikako da nam da precizno vlastito ime Spasitelja. Proroci su ovim imenima izražavali dublje istine o Spasitelju.

Jehovini svedoci negiraju bilo kakav dublji smisao imena Emanuil, dok u isto vreme ime Mihailo tumače, i navode osobinu arhangela Mihaila upravo po značenju imena. Pored svega, simptomatično je i to što se u tekstu Jehovinih svedoka navodi samo Mt. 1, 23, a ne i Is. 7, 14, iako su to paralelna mesta. Ovo je zato što je sastavljač teksta Jehovinih svedoka želeo da ukloni proročku težinu koju nedvosmisleno stih dobija ako ga postavimo u vreme proroka Isaije.


NAPOMENE:

Raspravljanje na temelju pisma, str.147.
Isto.
 

Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Ορθοδοξία
जीव
कृष्ण
Postova: 3178
Offline Offline
Spol: Muški
Hristos Voskrese radosti moja
« Odgovor #119 na: Kolovoz 05, 2011, 05:00:03 »

 

                                                                                       PISMO BR. 9

                                                                          BOG SILNI I BOG SBEMOGUĆI

 

Dragi moj prijatelju,

zadržimo se na nivou vaše logike i metodologije tako, da nećemo voditi dijalog o tome da li je Gospod Isus Hristos Bog ili ne, već naredni redovi treba da pokažu još jedan apsurd u učenju vaših Jehovinih svedoka.

Na str. 146. knjige Raspravljanje na temelju Pisma, Jehovini svedoci, kažu: "Isaija 9:6 takođe proročanski opisuje Isusa kao "Boga silnog", ali ne kao svemogućeg Boga. To što je Gospod Isus Hristos nazvan Bog silni, a ne svemogući, po Jehovinim svedocima, je jedan od dokaza da Gospod nije Bog.

Jehovini svedoci ovde insistiraju na terminološkoj razlici između pojmova "silan" i "svemoguć". Po njima, ove dve reči nisu sinonimi. Kada bi za Boga rekli da je svemoguć, moćan, silan, svedržeći itd, kada bismo nabrajali u nedogled osobine božanske, ne bismo mogln sve nabrojati. Međutim, kada bismo naveli samo jednu od njih bilo bi nam dovoljno da pojmimo ono zbog čega ih upotrebljavamo, a to je da objasnimo našim jezikom apsolutnu razliku između Boga i sve tvorevine. Pojmovi "silan" i "svemoguć" mogu u potpunosti da se upotrebe kao sinonimi, no, Jehovini svedoci insistiraju na lingvističkoj i gramatičkoj preciznosti i istančanosti, stoga za njih ova dva pojma ne mogu biti sinonimi.

No, koliko su Jehovini svedoci dosledni sopstvenom insistiranju na terminološkoj preciznosti, najbolje ilustruje rečenica: "Jedinorođeni Sin Božiji, jedini sin kog je sam Jehova stvorio"[1]. Vidimo da su, po njima, u ovom slučaju termini "roditi" i "stvoriti" sinonimi toliko identični da ih koriste u jednoj rečenici da bi opisali poreklo Gospoda Isusa Hrista. Koliko su zaista ova dva pojma sinonimi? Pojam "rođen" nam ukazuje na poreklo nečega po prirodi, a šta to znači? Iz svakodnevnog života znamo da onaj koji je rođen može biti samo identičan po prirodi sa onim koji ga je rodio. Tako žena može roditi samo ljudsko biće, ona ne može roditi ni tele, ni žabu, ni pticu. Žena rađa ono biće koje je po svojoj prirodi identično njoj samoj. Takav je slučaj i sa životinjama i sa biljkama. Naime, kornjača može da se izleže iz jaja koje je položila kornjača, mačka može okotiti samo drugu mačku, iz semena ruže može izniknuti samo druga ruža, itd. Dakle, pojam rođenja nas upućuje na identitet prirode.

Šta je sa pojmom "stvoriti"? Stvoriti, u ovozemaljskom smislu, znači preoblikovati postojeću materiju da bismo dobili nešto drugo. Dakle, izvršiti uticaj koji će dovesti do pojave željenog predmeta. Zato i jedna majka veoma dobro razlikuje dete koje je rodila i koje je, po prirodi, ljudsko biće kao i ona sama, od sarme koju je stvorila, od nečega što je, po prirodi, biljka kupus, i mesa koje potiče od nečega što je, po prirodi, životinja svinja. Tako možemo uzeti drvo i oblikovati od njega sto, stolicu, policu itd (namerno banalizujem). Dakle, mi ne možemo stvoriti drugu prirodu. Međutim, Bog stvara "eh nihilo" ni iz čega, i jedino On može tako da stvara. Zato je celokupni stvoreni svet i nebo (angeli i duhovni svet) i zemlja (čovek i sva priroda) tvorevina Božija. Bog svet (celokupni kosmos) nije rodio, On ga je stvorio iz ljubavi. Dakle, svet po svojoj prirodi nije identičan Bogu, jer je stvoren, a ne rođen. U tome je razlika između istine o stvorenosti sveta i viđenja raznih mnogobožačkih religija koje su smatrale da su Bog i kosmos samo različite emanacije jedne te iste prirode. Vera u istinitog Boga donela je potpuno drugačiju sliku: čitav svet je stvorenje Božije, a samim tim je nešto drugo, po prirodi, od Boga.

Vratimo se sada pojmovima "rođen i stvoren". Ovi pojmovi su različiti upravo zato da bi nam jasno ukazali na poreklo nečega. Ovi pojmovi nikada ne mogu biti sinonimi, zato što ih koristimo da bismo naglasili razliku u poreklu.

Tako i Gospod može biti ili rođen od Boga ili stvoren, a nikako i jedno i drugo. Kada bismo rekli da je Gospod stvoren, znači da je on deo sveukupne tvorevine, sveta i kosmosa. To Jehovini svedoci i pokušavaju da nametnu, čak i prekrajanjem Svetog Pisma, a evo kako to izgleda: "Posredstvom njega stvoreno je sve drugo[2]". Ovaj izraz "sve drugo" nam u stvari ukazuje na identičnost prirode Gospoda i stvorenog sveta. Zato je ovde i iskorišten, jer kada kažemo "sve drugo", tj. sva druga stvorenja, izvodimo zaključak da je i sam Gospod, kao prvi u nizu, tih stvorenja ipak samo jedno od njih, pa makar i najveće i najsavršenije, ali samo stvorenje.

No, znamo da se upravo ovakvom učenju suprotstavlja samo Sveto Pismo, jer je u njemu Gospod nazvan jedinorodnim Sinom. Dakle, jedinim koji je rođen od Oca[3]. Razmotrimo argumente u Svetom Pismu o tome da li je Gospod rođen ili stvoren.

Da je Gospod jedinorodni Sin Božiji kaže nam Sveto Jevanđelje po Jovanu: "Boga niko nije video nikada: jedinorodni sin koji je u naručju oca, on Ga objavi"[4]. Ako je Gospod jedinorodni Sin Božiji, jedini rođen od Oca, da li je moguće da nije identične prirode sa Ocem? Upravo ovde dolazimo do nedvosmislenih dokaza o božanstvu Gospoda Isusa Hrista. Naime, pošto je rođen od Oca, onda je besmisleno reći Jednorođeni sin Božiji, jedini sin kog je sam Jehova stvorio" Gospod ili je rođen ili stvoren, a ne može biti i jedno i drugo.

 

* * * * *

 

Jehovini svedoci jedan od dokaza da Gospod nije identične prirode sa Ocem izvode na osnovu sledećeg stiha: "Koji je ikona Boga nevidljivoga, prvorođeni pre svake tvari" (prevod Sinoda); "Koji je obličje Boga štose ne vidi, koji je rođen pre svake tvari" (prevod Daničića); "On je slika nevidljivoga Boga, prvorođeni sveg stvorenja (prevod NS, Jehovinih svedoka). Komentarišući ovaj stih, oni navode: "Trinitarci kažu da "prvorođenac" ovde znači prvi, najuzvišeniji, najistaknutiji; tako se Hristos ne bi smatrao kao delo stvaranja..."[5] Ovde se ističe šta kažu trinitarci (tj. Pravoslavni), ali ne i zašto to kažu. Propust je namerno učinjen, jer se shvatanje pojma prvorođenac kod "Trinitaraca" zasniva na Svetom Pismu ili, tačnije, na prvenaštvu onako kako ga opisuje Sveto Pismo.[6] (Ovo nije jedini slučaj da značenje ovog pojma pogrešno predstavljaju da bi potvrdili svoje učenje). Naime, Stari Zavet nam govori o zakonu prvenaštva, to je zakon po kome prvenac nasleđuje ukupnu vlast nad porodicom i imanjem. Prvenac ne mora da bude hronološki prvenac (mada je u većini slučajeva bilo tako), već se prvenac odnosi pre svega na naslednika, muškog potomka koji je nosilac određenih prava i dužnosti. Pogledajmo šta kaže Stari Zavet o tome: "A sinovi Ruvima prvenca Izrailjeva, jer on bijaše prvenac, ali kad oskvrni postelju oca svoga, dano bi njegovo prvenaštvo sinovima Josifa sina Izrailjeva, ali ne tako da se broji prvenac, jer Juda bi najsilniji među braćom svojom i od njega je vođ, ali prvenaštvo dobi Josif" (1. Dn. 5,12). Prvenaštvo je moglo i da se proda: "a Jakov mu reče: prodaj mi danas prvenaštvo svoje". (1. Moj. 25, 31), što jasno pokazuje da prvenaštvo ne podrazumeva da je njegov nosilac i hronološki prvenac.

Dakle, Gospodovo prvenaštvo ne znači da je on prvostvoreni, da je prvo stvoren On, pa sve drugo. Prvenaštvo i ovde ima onaj smisao koji mu daje Sveto Pismo, a to je: posedovanje vrhovne vlasti, preimućstvo nad svima ostalima, kao i superiornost, odnosno oličenje ideala. Tako imamo slučaj da Bog za izrailjski narod kaže: "... Izrailj je sin moj, prvenac moj" (2. Moj. 4,22), a ovo je rečeno, jer je nosilac prave vere, Avraam, iz jevrejskog naroda, a Mesija Spasitelj, takođe dolazi iz tog naroda, a ne zato što je to narod kojeg je Bog prvog stvorio. Kada Jakov blagosilja Ruvima kaže: "Ruvime ti si prvenac moj, krepost moja i početak sile moje; prvi Gospodstvom i prvi snagom" (1. Moj. 49,3) i ovde se prvenaštvo shvata kao pravo vlasti, kao dostojanstvo i uzvišenost, a ne kao vremenski pojam.

Zašto za Gospoda kažemo da je "prvorođeni"? Razmotrimo stih: "I on je Glava tela, crkve, koji je početak, prvorođeni iz mrtvih, da u svemu on bude prvi" (Kol. 1,18); kao i stih: "I od Isusa Hrista, koji je svedok verni, prvenac iz mrtvih, i Gospodar nad carevima zemaljskim" (Otk. 1,5). Vidimo da oba stiha za Gospoad kažu da je "prvenac iz mrtvih". Da li to znači da je on prvi vaskrsao? Ne. Da bismo shvatili zašto se Gospod naziva "prvenac iz mrtvih" moramo da znamo zašto je Gospod došao u svet. On je došao u svet da bi spasao svet od najvećih neprijatelja čovekovih: greha, zla i smrti.[7] Sagrešivši, čovek je počeo činiti zlo što ga je odvelo u smrt, jer je smrt plata za greh. Tako smrt postaje deo pale prirode. Međutim, Gospod vaskrsenjem pobeđuje smrt, a šta nam to govori? Da priroda Gospoda Isusa Hrista nije bila podložna ni grehu, ni zlu, ni smrti. Gospod je uzeo na sebe ljudsku prirodu da bi je izbavio, da bi kao što je ljudskom prirodom umro, istu vaskrsenjem podigao iz smrti. Gospod je vaskrsenjem pokazao apsolutnu vlast nad ljudskom prirodom, do te mere da je pobedio i smrt. Tako Gospod postaje nosilac i obličje savršene ljudske prirode i daje joj mogućnost da kroz njega pobedi i smrt. Upravo to apostol Pavle i kaže: "Koji će preobraziti naše poniženo telo da bude jednako telu slave njegove, po sili da može sve sebi pokoriti"(Fil. 5,21), i raduje se rečima: "... pobeda proždre smrt. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?" (1. Kor. 15, 55-56).

Znamo da je Gospod kao čovek bio i umoran, i gladan, i žedan, i podložan snu, ali su sve to slabosti koje same po sebi nisu greh. Uzevši i te slabosti na sebe, Gospod preuzima svaki aspekt ljudske prirode. No, kao što Apostol Jovan kaže da je Gospod: "... i Gospodar nad carevima zemaljskim" (Otk.1,5) a "carevi zemaljski" su gresi koji vladaju "zemaljskim čovekom"[8] ne samo što im nije podložan, već im je gospodar, dakle, može svojom vlašću da ih ukida i time izbavlja čoveka koji je podložan robovanju gresima: "a ako je Hristos u vama, onda je telo mrtvo za greh" (Rim. 8,10).

Tako "prvorođeni iz mrtvih" ne znači onaj koji je prvi vaskrsao, već onaj koji vlada smrtnom prirodom, a samim tim i smrću, jer je ona deo smrtne prirode. Čovek ne može vaskrsnuti sam, jer je smrt sastavni deo njegove pale prirode. No, u Hristu koji je pobedio smrt možemo i mi to učiniti ili tačnije: Hristos u nama pobeđuje smrt, ako ga mi prihvatimo bezuslovno.

U istom kontekstu treba shvatiti i pojam: "Prvorođeni pre svake tvari" (Kol. 1,15). Gospod je nazivan "prvorođenim pre svake tvari", jer je sva tvorevina njemu potčinjena, ali ne kao da je on prvi od te tvorevine hronološki, već da joj predhodi kao uzrok. Da je to tako potvrđuje i to što se za Hrista koristi izraz "αρχη" što znači načelo, početak po uzroku, a ne izraz "πρωτοξ" što znači prvi u nizu, dakle, u ovom slučaju prvi po redosledu stvaranja, što pokušavaju da dokažu Jehovini svedoci. Zato i Apostol Pavle koristi izraz "prvorođeni" (prototokos), a ne prvostvoreni (protoktioti).

Jehovini svedoci navode da je pojam "prvorođeni" uvek upotrebljen sa značenjem - "prvorođeni je deo grupe," verovatno misleći da je i Gospod deo "grupe", odnosno tvorevine. Ali, Sveto Pismo nam na mnogo mesta nedvosmisleno govori o daleko većem dostojanstvu Gospoda, i ne samo to, već da je Sam Gospod sazdatelj tvorevine[9], samim tim Gospod je po prirodi sasvim nešto drugo od tvorevine. Upravo zbog te razlike On i ima moć nad prirodom tvorevine, dok anđeli, iako savršeniji od ljudi, ipak mogu pasti. Da li je kroz takvu tvorevinu, kroz angelsku prirodu, sve postalo? Ne, jer Hristos je uzrok i anđelima: "Jer njime (Hristom) bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti: sve je njime i za njega sazdano". (Kol. 1,16) Ono što je bitno primetiti u ovom stihu jeste da je "sve njime sazdano", a nije "sve njime rođeno". To nam upravo govori o različitosti prirode Gospoda Isusa Hrista i prirode tvorevine, pa čak i anđelske koja je, takođe, tvorevina. Gospod jeste istiniti Bog i istiniti čovek, ali on nije postao čovek da bi sebe unizio, već da bi svojim uniženjem čoveka uzvisio.

Oslanjajući se na svoje tumačenje, Jehovini svedoci postavljaju pitanje: "... Ako je nauka o trojstvu istinita, zašto se za Oca i Sveti Duh isto ne kaže da su prvorođenci svakoga stvorenja?"[10] Zato što je Hristos uzeo na sebe prirodu pale tvorevine da bi ovu stradanjem iskupio a vaskrsenjem obnovio i iz stanja pada uzdigao: ,Jer svukoste starog čoveka sa delima njegovim, i obukoste se u novoga, koji se obnavlja za poznanje, prema liku onoga koji Ga je sazdao", (Kol. 3, 910) ,Jer u Hristu Isusu niti obrezanje što pomaže niti neobrezanje, nego nova tvar" (Gal. 6, 15). Gospod je postao sastradalnik čovekov da bi nas preko Hrista Otac usinovio. Kroz prvenaštvo Hristovo ljudska priroda biva uzdignuta do Oca. Zato Apostol Pavle piše: ,jer koje unapred pozna, unapred i odredi da budu saobrazni liku sina njegova, da on bude prvorođeni među mnogom braćom" (Rim. 8, 29). Gospod je nazvan "prvorođeni", jer je uzeo obličje sluge, stvorene prirode, koja je u Njemu spasena i On se time pokazao kao njen i Gospodar - ali nosilac.

Gospod Isus Hristos ima svoj početak, ali ne u vremenu kao što tvrde Jehovini svedoci već u Ocu, a pošto je Otac bespočetan, bespočetan je i Sin. Prorok kaže: "A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među tisućama Judinijem, iz tebe će izaći koji će biti gospodar u Izrailju, koje mu su izlasci od početka, od večnijeh vremena" (Mnh. 5, 2).

Videli smo da Jehovini svedoci insistiraju na razlikovanju pojmova "silan" i "svemoguć" koji mogu da budu sinonimi, dok za pojmove "rođen" i "stvoren" tvrde da su identični. Iako oni jasno ukazuju na različitost u poreklu po prirodi, Jehovini svedoci grubo ignorišu smisao tih pojmova radi potkrepljenja svog učenja. Zašto se ovde izgubio perfekcionizam u razlikovanju pojmova nije potrebno posebno istaći.

Nikeo-Carigradski simvol vere kaže: "Verujem u jednoga Boga Oca ... i u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova... rođenog, a ne stvorenog..." To je ono u šta veruje svaki pravoslavni hrišćanin, a to je, na kraju krajeva, ono čemu nas uči i Sveto Pismo. Bog kaže: "Eda li ja, koji otvara matericu, ne mogu roditi? veli Gospod: eda li ću ja, koji dajem da se rađa, biti bez poroda? veli Bog tvoj". (Is. 66, 9). Jehovini svedoci svojim učenjem o prvostvorenostp Isusa Hrista negiraju reči samog Boga.



 

NAPOMENE:

Isto. , str. 142. Isus Hrist, definicija.
Raspravljanje na temelju Pisma, str. 142.
Jn. 1, 18;1.Jn. 4, 9
Jn. 1, 18
Isto str. 396. Da li Biblija uči da je sve zašto se kaže da je deo Trojstva večno, da nema početak?
Publikacija Šta Bog zahteva od nas, 1996. str. 6 piše: On je bio božije prvo stvorenje i zato je nazvan prvorođeni sin Božiji. Isus je jedini sin koga je stvorio sam Bog.
Jev. 2:14.
1 Kor. 15:47
Jn. 1, 3
Raspravljanje na temelju pisma, str. 396.
Evidentirano

I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
 Str: 1 ... 3 4 5 [6] 7 8 9 ... 19   Gore
  Ispis  
 
Skoči na: